Зоран Чворовић: Фанар и НАТО „православље”

Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију. Прецизније речено, црквена димензија украјинског конфликта је примордијална у односу на оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је претходила и омогућила избијање оружане фазе украјинског конфликта. Ако оружана димензија украјинског конфликта има сва обележја прокси рата, то исто се може рећи и за црквену димензију украјинског конфликта.

Као што НАТО пакт, као војска Колективног запада, води оружани рат против руске државе посредством војске кијевског режима, тако и Цариградска патријаршија, води црквени рат против Московске патријаршије и руског православља посредством украјинских расколника и јеретика организованих у „цркву” кијевског режима – тзв. Православну Цркву Украјине (ПЦУ).

Аутокефалност и „обојене револуције”

Отворено укључење Цариградске патријаршије у процес идентитетске конверзије становништва Украјине, као припреме за извођење оружане фазе украјинског конфликта, започиње после успешно изведене „Наранџасте револуције” из 2004. године. У покушају да обезбеди подршку Цариградске патријаршије за стару идеју из 1990-их о формирању јединствене православне аутокефалне цркве у Украјини, која би објединила расколнике из тзв. Украјинске Православне Цркве Кијевског патријархата (УПЦ КП) на челу са Филаретом Денисенком и секташе из тзв. Украјинске Аутокефалне Православне Цркве (УАПЦ), на челу са Макаријем Малетичем (нису расколници, јер нису у својим редовима имали канонски хиротонисаног епископа и самим тим нису имали апостолско прејемство), нови прозападни председник Украјине кога је избацила „Наранџаста револуција”, Виктор Јушченко, састао се у јуну 2007. године са патријархом Вартоломејом.

У јулу следеће године дошло је и до сусрета митрополита галског Цариградске патријаршије Емануила са расколничким патријархом Филаретом Денисенком. Пред прославу јубилеја 1020 година од крштења Кијевске Русије (Руси) у јулу 2008. године, украјински медији су писали о могућем сусрету цариградског патријарха Вартоломеја, руског патријарха Алексеја II и расколника Филарета Денисенка. Тада је у јавност процурела информација да ће украјински расколници тражити да уједињена православна црква у Украјини пређе под јурисдикцију Цариграда, те да, сходно томе, буде поништена грамата цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године, којом је Цариградска патријаршија признала прелазак Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије.

До таквог сусрета и реализације аутокефалистичких амбиција тада није дошло, али је постало очигледно да је Колективни запад прешао на радикалну фазу убрзане идентитетске конверзије становништва Украјине, у којој је почео да примењује инструмент „обојених револуција”, али и да се користи услугама Цариградске патријаршије. Ништа од тога није било видљиво у првој фази идентитетске конверзије у „Незалежној”, када су аутокефалистички захтеви из УПЦ КП и УАПЦ уживали искључиво подршку домаћих политичких структура на челу са председником Украјине Леонидом Кучмом, иначе некадашњим главним идеологом Централног комитета Комунистичке партије Украјине.

Почетак радикализације процеса идентитетске конверзије, а у оквиру ње и интернационализације украјинског црквеног питања, поклапа се хронолошки са почетком процеса ресуверенизације Русије, јер је до првих званичних сусрета Јушченка и Вартоломеја, те цариградског  митрополита Емануила и расколника Денисенка, дошло након чувеног Путиновог минхенског говора у фебруару 2007. године и непосрдно пред руску војну интервенцију у Абхазији и Јужној Осетији почетком августа 2008. године.

Нова фаза у реализацији аутокефалистичких тежњи у Украјини започиње, свакако не случајно, након друге, крваве „обојене револуције” – кијевског Мајдана из 2014.  године, док је Цариградска патријаршија у овој фази активно укључена непосредно пред Критски сабор. Наиме, 6. јуна 2016. године, уочи почетка рада саборског окупљања једног броја православних помесних аутокефалних Цркава на Криту, Врховна рада Украјине донела је одлуку о званичном обраћању цариградском патријарху ради добијања аутокефалности. У том обраћању Врховна рада је молила цариградског патријарха:

  1. Да прогласи неважећим акт Цариградске патријаршије од 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске цркве, јер је наводно донет супротно светим канонима Цркве;
  2. Да узме учешће у превладавању последица црквеног раскола у Украјини, тако што ће се са његовим благословом и под његовим покровитељством сазвати свеукрајински сабор црквеног уједињења;
  3. Да изда томос о аутокефалности тзв. Православној Цркви Украјине.

У јулу исте 2016. године цариградски архиепископ Јов (Геча) изјавио је, након сусрета са председником Украјине Петро Порошенком, да је Синод Цариградске патријаршије одлучио да узме у разматрање молбу Врховне раде и да је у том циљу формирао посебну стручну комисију. Исти епископ је у августу 2016. године изјавио да Цариградска патријаршија сматра територију Украјине својом канонском територијом.

Државни пројекат

У даљем раду на стицању аутокефалности главну улогу у комуникацији са патријархом Вартоломејем преузео је председник Порошенко. Свој став о црквеном питању Порошенко је изразио речима, да је питање аутокефалности цркве у Украјини „питање националне безбедности и наше одбране у хибридном рату, јер Кремљ гледа на Руску православну цркву као на један од кључних инструмената утицаја у Украјини”.

У покшају да обезбеди што ширу подршку за реализацију аутокефалистичких планова, Порошенко је организовао сусрет са представницима УПЦ КА, УАПЦ и УПЦ МП. Међутим, жељена подршка аутокефалистичко-ујединитељским плановима од стране епископата УПЦ Московске патријаршије је изостала. И поред отвореног државног терора, само двојица епископа УПЦ МП одлучила су да подрже аутокефалистички пројекат у режији кијевског режима, а у извођењу Цариградске патријаршије.

Врхунац политизације украјинског црквеног питања била је предаја цариградском патријарху Вартоломеју формалне инцијативе за додељивање томоса о аутокефалности у виду три поднеска – молбе председника Украјине, Врховне раде и „архијереја” из УПЦ КА и УАПЦ, те двојице епископа УПЦ Московске патријаршије, које је 20. априла  2018. године Цариградској патријаршији уручио Ростислав Павленко, заменик шефа администрације председника Порошенка. Посебну улогу у послу додељивања аутокефалности уједињеној тзв. ПЦУ Порошенко је доделио Мустафи Џемилеву, избеглом антируском вођи кримских Татара, који је добио задатак да посредством председника Турске, Ердогана, лобира за идеју аутокефалности код патријарха Вартоломеја.

Већ 7. септембра 2018. година Цариградска патријаршија неканоски упада на украјинску територију под јурисдикцијом Московске патријаршије, тако што именује двојицу егзарха за Украјину, који су имали задатак да припреме терен за додељивање томоса о аутокефалности, а пре свега да око пројекта аутокефалне тзв. УПЦ окупе бројне сукобљене украјинске расколничке групације. Притом је патријарх Вартоломеј за своје егзархе у Украјини именовао двојицу архијереја Цариградске патријаршије, Данила и Илариона, који су рођени у Западној Украјини, а до тада су служили међу украјинском дијаспором у Канади и САД, великим делом састављеној од потомака припадника колаборационистичке Украјинске националне армије формиране на основи 14 дивизије СС Галичина.

Почетком октобра 2018. године Синод Цариградске патријаршије потврдио је својом одлуком да је иницирао поступак додељивања аутокефалности тзв. УПЦ. Синод је тада, противно канонском пропису о тридесетогодишњој застарелости, званично опозвао акт Цариградске патријаршије из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Московске патријаршије. Синод Цариградске патријаршије је истовремено одлучио да узме у разматрање жалбе Филарета Денисенка и Макарија Малетича и њихових следбеника, како би на основу тобожње апелационе судске надлежности цариградског патријарха над клирицима свих аутокефалних цркава, укинуо пресуде Московске патријаршије о рашчињењу и анатемисању појединих расклоника.

Након таквих неканонских одлука Синода Цариградске патријаршије, Московска патријаршија је 15. октобра 2018. донела одлуку о прекиду литургијског општења са Цариградском патријаршијом. Од тог тренутка, захваљујући неканонском неопапистичком деловању Цариградске патријаршије, васељенско Православље је задесио највећи раскол након 1054. године, који се у следећим годинама само додатно продубљивао.

Потврда да су посао око додељивања аутокефалности украјинским расколницима, обједињеним око тзв. ПЦУ, предводили вођи кијевског режима, пре свих Порошенко, и цариградских патријарх Вартоломеј, стигла је 3. новембра 2018. године, када су на Фанару Вартоломеј и Порошенко потписали споразум о сарадњи Украјине и Цариградске патријаршије.

Начин на који је 15. децембра 2018. године у кијевској Светој Софији био организован рад тзв. ујединитељског сабора тзв. ПЦУ (уједњиње УПЦ КП и УАПЦ уз два претходно искључена епископа УПЦ МП), на коме је за првојерарх ове неканонске квазицрквене структуре изабран Епифаније Думенко, још једном је јасно показао да је додела аутокефалности украјинским расколницима пре свега био један политички, антиидентитетски мотивисан чин, чији су главни креатори седели на Фанару и у кијевском председничком офису, а да су главни покровитељи тог чина били у Вашингтону.

Наиме, службени језик „ујединитељског” сабора украјинских „православаца” био је енглески, у раду сабора су учествовала и четири архијереја Цариградске патријаршије, а сабором „уједињења” преседавао је лично Петро Порошенко. Њега је архиепископ УПЦ КП, Епифаније Зорја, упоредио, ни мање ни више, него са царем Константином Великим. Устав тзв. ПЦУ, који је усвојен на сабору „уједињења” био је дело Цариградске патријаршије.

Порошенко је важност добијања аутокефалности окупљенима испред цркве Св. Софије објаснио речима, да је она „део наше државне проевропске и проукрајинске стратегије, коју ми доследно спроводимо у живот скоро пет година уназад”. Порошенко је суштину аутокефалности објаснио на следећи начин: „Шта то значи за цркву? То је црква без Путина! Шта то значи за цркву? То је црква без Кирила! Шта то значи за цркву? То је црква без молитви за руску власт и руску војску! Зато што руска власт и руска војска убијају Украјинце! Али то је црква са Богом! То је црква са Украјином!”

Улога САД

Коначна милост Цаиградске патријаршије у виду неканонског томоса тзв. ПЦУ стигла је уочи православног Божића 2019. године, али је тзв. ПЦУ добила од Фанара мању самосталност него што је ужива аутономна УПЦ у оквиру Московске патријаршије. Цариградски патријарх, који је у својим неопапистичким амбицијама у суштини противник предањске установе атокефалије, задржао је у односу на тзв. ПЦУ статус „главе” ове цркве.

Пред Синодом Цариградске патријаршије одговоран је сваки члан Синода ПЦУ. Уз то митрополит тзв. ПЦУ дужан је да тражи разјашњење од цариградског патријарха за свако спорно општецрквено, догматско или канонско питање. Цариградска патријаршија задржава своје егзархе на територији Украјине, као и манастире у непосредној власти цариградског патријарха (ставропигије), с правом оснивања нових таквих манастира. Тзв. ПЦУ нема право да врши службу у дијаспори, већ се украјинска дијаспора предају у искључиву јурисдикцију Фанара. И најзад, тзв. ПЦУ не може сама да вари св. миро, већ га добија од Цариградске патријаршије.

Тако је Цариградска патријаршија за политичке потребе Колективног запада у његовом рату против Русије и „руског света”, створила на територији под контролом марионетског кијевског режима себи потчињену квазицрквену структуру у лику тзв. ПЦУ.

Да су САД вукле главне конце док је Цариградска патријаршија реализовала пројекат формирања тзв. ПЦУ, признао је у разговору са познатим руским комичарима Вованом и Лексусом амерички сенатор, Трампов специјални представник за међународна питања слободе вероисповести и „тврди“ римокатолик Сем Браунбек. Браунбек је том приликом признао да је поносан на своје чедо тзв. ПЦУ, те да је учинио нешто што је требало урадити још пре 500 година, а што је „важно за националну свест Украјинаца”. Притом је амерички сенатор признао да је свестан да је његов рад на формирању тзв. ПЦУ, који је изазвао огроман раскол у украјинском друштву, „био један од разлога због којег је Путин започео рат”.

Поред Браунбека важну улогу у формирању антируске неканоске тзв. ПЦУ имао је још један близак Трампов сарадник, државни секретар за спољне послове и некадашњи директор ЦИА Мајк Помпео. Свакао није без значаја и чињеница да је редовни пратилац Помпеа у посети црквеним центрима била његова утицајна супруга Сузан, иначе православна Гркиња. Поред републиканског канзашког двојца Браунбек-Помпео, у формирање тзв. ПЦУ био је укључен и амерички амбасадор у Атини Џефри Пајет. Овај је, иначе, познат по изјави којом је подржао папистичке претензије патријарха Вартоломеја, да „влада САД одлучно подржава васељенског патријарха, духовног лидера православних хришћана целог света”.

И док је технички део посла на формирању аутокефалне квазицрквене организације украјинских расколника Цариградска патријаршија обавила у сарадњи са Трамповом администрацијом, у идеолошком погледу патријарху Вартоломеју и водећим јерарсима Цариградске патријаршије од републиканаца неупоредиво су ближе америчке демократе и окружење Џозефа Бајдена.

То је нарочито јасно дошло до изражаја током америчких председничких избора 2020. године, када је архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис), поглавар Грчке архиепископије Цариградске патријаршије у САД, узео учешће у предизборној конвенцији Демократске странке. Исти цариградски јерарх је учествовао 2020. године и у маршу „Црни животи су битни” (Black Lives Matter), чиме је јасно показао своје антитрамповско и антиконзервативно опредељење. Иначе је архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис) познат као творац неопапистичке теорије о цариградском патријарху као „првом без једнаких”, али и као први православни епископ који је 2022. године крстио у Атини двоје деце једног хомосексуалног пара, која су рођена од сурогат мајки. Блискост врха Цариградске патријаршије према америчким демократама видела се и у топлој честици коју је Вартоломеј упутио Бајдену након његове победе на изборима.

О идеолошкој блискости Цариградске патријаршије лево-либералним ставовима америчких демократа чини се да ипак најјасније сведочи текст социјалне доктрине „За живот света: Ка социјалном етосу Православне Цркве”, коју је Синод Цариградске патријаршије одобрио у јануару 2020. године, да би текст овог документа потом био објављен на сајту Грчке православне архиепископије Цариградске патријаршије у САД.

Нова социјална доктрина

Документ За живот света показује да у околностима међуправославног ратног конфликта у Украјини, те непостојања литургијског јединства међу помесним православним црквама, Московска и Цариградска патријаршија све више постају носиоци два различита типа православља, при чему ове разлике далеко надилазе етничке границе старог историјског супарништава два црквена центра јелинског и словенског православља.

У свом ривалству са Московском патријаршијом, Цариградска патријаршија не само да је папистички претумачила читав низ канона Православне Цркве (нпр. 9. и 17. правило Четвртог васељенског сабора, а Вартоломеј постао први цариградски патријарх који је, речју чувеног каноничара Владислава Ципина, први створио еклисиолошку доктрину (нпр. „Православље не може постојати без Васељенске Патријаршије” или „за Православље је Васељенска Патријаршија квасац којим се укисели цело тесто цркве и историје”) за оправдање старих јеретичких источнопапистичких претензија, него је доношењем документа За живот света одступила по читавом низу позиција од предањског става Православне цркве према појединим проблемима друштвеног живота.

Рад на изради социјалне доктрине Цариградске патријаршије покренут је непосредно након завршеног Критског сабора, а уочи неканонског упада Фанара на украјинску територију под јурисдикцијом Московске патријаршије. У одлуци о формирању посебне дванаесточлане богословске комисије за писање социјалне доктрине патријарх Вартоломеј њене је чланове обавезао, да се прликом „припреме званичног документа о социјалној доктрини Православне цркве” посебно придржавају „докумената и одлука Светог и Великог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године”.

Из реченог се јасно види намера Цариградске патријаршије да, с једне стране, накнадно учини обавезним одлуке пропалог Критског сабора, а да, с друге стране, навдену социјалну доктрину третира као документ целе Васељенске православне цркве. Истовремено се из читавог низа теза овог документа види да је он донет као антипод чувеним „Основима социјалне концепције” Руске Православне Цркве из 2000. године.

О вредносном ставу писаца цариградске социјалне доктрине према тексту социјалне доктрине РПЦ, те о њиховом погледу на однос Цркве према свету, најасније сведоче следеће речи председника комисије која је саставила документ За живот света, архиђакона Џона Хрисавгиса: „У целини то је документ („Основи социјалне концепције” – РПЦ; прим. аут.)  који је критички настројен према свету, разматра га као претњу којој би требало упутити изазов и победити га. Таква одбрамбена позиција може преживети и чак се успешно развити у условима конфесионалне изолације, али у контексту који је више екуменистички он није тако плодотворан“.

За документ који пледира да буде нови социјални манифест целе Православне цркве, а који је настао у јеку сукоба Цариградске са Московском патријаршијом (од Критског сабора до украјинског конфликта), свакако није без значаја чињеница да је председник комисије која је израдила документ За срећу света, поменути Хрисавгис, познат по ставу да је идеја „руског света” јерес, а да би руског патријарха Кирила требало оптужити као „политичког силеџију и ратног злочинца”. Хрисавгис, чије ставове афирмативно преносе српски теолози-еволуционисти окупљени око портала teologija.net, заправо је био само весник резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе од 17. априла ове године, којом је патријарх Кирил осуђен за подстрекавање на чињење ратних злочина и геноцида.

Такође, није без значаја ни чињеница да у комисији која је радила на изради социјалне доктрине Цариградске патријаршије није било ни једног епископа, али да су се у њој нашле две жене теолози, Кери Фредерик Фрост из Украјинске православне богословије при Цариградској патријаршији у САД и професор Лутеранског теолошког факултета из Чикага украјинског порекла Гејл Волошчак. Такође, двојица чланова комисије, Џорџ Демакопулос и Аристотел Папаниколау, професори су најстаријег језуитског универзитета у САД, Универзитета Фордам у Њујорку.

Да социјална доктрина Цариградске патријаршије није никакав оригинални документ, већ једна верзија леволибералне глобалистичке агенде, лако се може закључити увидом у она њена поглавља која се тичу миграната, односа према држави, политичком систему, нацији, идеологији, правима човека, сексуалности, браку и породици и науци.

По узору на енциклику папе Франциска Fratelli tutti, писци социјалне доктрине Цариградске патријаршије страсно осуђују сваку неједнакост у друштву (гл. 39), посебно се залажући за „међународни слободан проток радне снаге” (гл. 36). У документу Цариградске патријаршије осуђујући се све заштитне и рестриктивне мере које поједине националне државе примењују против нелегалних миграната, а осуђују се и они „идеолози” који се боре за „одбрану хришћанске Европе” од афро-азијских миграната (гл. 67). Истовремено се истиче да „савремена национална држава није света институција”, те да „границе (држава, прим. аут.) нису ништа друго до случајности историје и законских конвенција”.

У фанариотском документу За живот света даје се искључива предност демократији као политичком режиму, па се стога православни хришћани, који имају „редак благослов” да живе у земљама са демократским режимима, позивају да „у таквим земљама не би требало те вредности да узимају здраво за готово, већ их треба активно подржавати и радити на очувању и проширењу демократских институција и обичаја у правним, културним и економским оквирима својих дотичних друштава” (гл. 10).

Православни хришћани се позивају да са „задовољством усвоје језик људских права”, а уз то се додаје, да „Православна црква, дакле, даје свој глас позиву на заштиту и унапређење људских права свуда и на признавање тих права као основних и неотуђивих за сваки појединачан људски живот” (гл. 61). Након глорификације западне либералне демократије, осуђује се – у духу леволибералног тренда – одбацивања империјалне прошлости, идеализација односа државе и цркве у Византијском царству. Истовремено се „промислитељским” и „благодатним” називају савремени секуларни државни поретци (гл. 10, 13).

Уз давање предности западним либералним демократским поретцима, социјална доктрина Цариградске патријаршије оправдава акте грађанске непослушности православних хришћана. То чини у оквиру једне потпуно безобалне формулације, а у духу тзв. мајданског богословља, односно „политичке теологије” која религиозно оправдава учешће у „обојеним револуцијама”, а која је, како примећује професор МГУ Ломоносов Александар Шчипков, нарочито разрађена на Фордам Универзитету.  Тако се у поглављу девет доктрине „За живот света” наводи, да учешће православног хришћанина у политичком животу „понекад може подразумевати учешће не савршеном послушношћу, већ већом грађанском непослушношћу, чак и побуном. За хришћане је на првом месту једино верност Царству Небеском, а све остале верности су тек привремене, пролазне, делимичне и случајне”.

У односу на овако широко дефинисану грађанску непослушност у документу Цариградске патријаршије, која углавном опомиње на западно протестантско, али и језуитско природноправно учење о праву на отпор тиранској власти, у „Основама социјалне концепције” Руске цркве износи се предањско православно схватање да обавеза лојалности цркве, а то значи клирика и мирјана, према држави престаје оног тренутка када државна власт присиљава хришћане да се одрекну Христа и цркве, или када их присиљава на вршење греха”. Док Руска црква инсистира у таквим случајевима на мирном карактеру грађанске непослушности, документ Цариградске патријаршије оставља могућност за тумачење да је дозвољено и оружано револуционарно супротстављање државним властима.

Проказани патриотизам

Позивајући се на одлуке сабора грчких цркава из 1872. године, који је осудио етнофилетизам у словенским црквама, аутори социјалне доктрине „За живот света” (гл. 11) осуђују сваки облик „хришћанског национализма”. Поздравља се „међусобно мешање свих култура”. О патриотизму се износи крајње резервисан став, да „патриотизам може бити бенигно и здраво осећање све док се погрешно не сматра самом врлином или моралним добром чак и када је нека држава постала дубоко неправедна или деструктивна”.

Овакав став Цариградске патријаршије је дубоко супротан предањском православном поимању патриотизма, које је формулисано у „Основама социјалне концепције” Руске цркве, где се посебно истиче важност земаљске отаџбине, а хришћански патриотизам се тумачи у контексту заповести о љубави према ближњим.

Однос према браку и сексуалности у социјалној доктрини „За живот света” крајње је амбивалентан. Док се, с једне стране, говори о постојању два пола – мушког и женског, с друге стране се Цариградска патријаршија залаже за „основно право сваког човека – које ниједна државна или цивилна власт не може претпоставити да ће прекршити – да остане слободан од прогона или правних непогодности због своје сексуалне оријентације”.

Осим тога, додаје се како су „сви хришћани позвани да увек трагају за Божјом иконом и подобијем једни у другима и да се одупиру свим облицима дискриминације према својим ближњима, без обзира на сексуалну оријентацију” (гл. 19). Без икаквог вредносног суда у једном црквеном документу се као проста чињеница наводи, да „велики број политичких и друштвених расправа у савременом свету баве се различитим захтевима и потребама хетеросексуалних, хомосексуалних, бисексуалних и других сексуалних ‘идентитета’”. Тешко се отети утиску да такве формулације имају искључиво сврху Овертоновог прозора.

Истовремено, Цариградска патријаршија одбацује вишевековни аскетски однос Православне цркве према установи брака и сексуалности, који је изграђен у монашкој средини (гл. 18-20). Уместо тога у духу „теологије сексуалности” истиче се, да „црква и заједница верних морају понудити младим одраслим људима визију сексуалног односа као животодавног и преображавајућег: интимно сједињење тела, ума и духа, освећено светом тајном брака”.

Аутори социјалне доктрине подржавају не само брачни и монашки живот, већ насупрот вишевоковном етосу цркве и самачки, који се као пошаст шири у, Владушићевом речју, Мегалополису. Осим тога, Цариградска патријаршија се у документу За живот света залаже за увођење другог брака свештеника, као и за флексибилнији однос према браку са неправославним као брачној сметњи.

Однос према породици у социјалној доктрини Цариградске патријаршије, према речима Александра Шчипков, карактерише нарочито истицање негативних страна породичног живота: „Превасходно јер је то место тако велике одговорности, емоционалне посвећености и интимних односа, породица је такође место где се могу догодити најразноврсније врсте менталног, физичког, сексуалног и емоционалног злостављања. Православна црква прихвата да је кључна морална одговорност одраслих у дисфункционалној породици заштита најугроженијих чланова породице и признаје да у многим случајевима само прекид брака може да обезбеди физичку сигурност и духовно здравље свих који су укључени” (гл. 22). На много места у социјалној доктрини Цариградске патријаршије се говори о „насиљу у породици” и истовремено оправдава мешање државе у породичне односе ради заштите од насиља угроженог члана породице. Истовремено, црква се проглашава одговорном за вакцинацију деце (гл. 16, 44, 45).

У социјалној доктрини Цариградске патријаршије православни хришћани се позивају да са радошћу прихвате научна достигнућа свих научних дисциплина, те да одбаце „религиозни фундаментализам” – који се, између осталог, састоји у одбацивању еволуционизма у биологији – као и резултата истраживања генетике, палеонтологије и екологије (гл. 71). С тим у вези, и појава теолога-еволуциониста у српској цркви свакако је у вези са овом прокламацијом Цариградске патријаршије, јер је позната блискост појединих српских теолога и владика из овог круга са Цариградском патријаршијом.

У документу За живот света Цариградска патријаршија је своје социјално учење изградила насупрот јеванђељској природи и назначењу цркве Христове: да црква постоји у свету, али да није од овог света, те да је као таква призвана да преобрази свет (Јн. 17, 11-16). Речју Св. Јустина Ћелијског:  „И сав Богочовеков подвиг спасења света и има за циљ: спасти овај свет од зла, и тако га вратити Богу који га је и створио. Са тим циљем, и ради остварења тог циља, Богочовек је и основао цркву у овом свету: да постојећи у овом свету, спасава свет од зла које је у њему. Иако по свему припада оном свету, Црква живи у овом свету, да би га спасавала од зла. Такво је назначење и свих Христових следбеника: они живе у овоме свету, иако нису од овога света, да би га светим еванђелским силама спасавали од зла”.

Цариградска патријаршија се, насупрот томе, својом социјалном доктрином прилагодила свету „који у злу лежи”, узимајући као своја његова мерила и планове. Тиме је данашња фанариотска јерархија јасно поручила Мегалополису да жели да буде папистички стожер кооперативног „православља” које је од овог света. Стога документ За живот света и не представља ништа друго до заклетву верности цариградске јерархије Мегалополису. А Христос нас опомиње да се не може служити Богу и мамону (Мт. 6, 24).

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Beta/AP Photo/Efrem Lukatsky

 

 

?>