Зоран Ћирјаковић: Република без председника

Ретко промишљамо оно што нам делује очито, што садржи све потребне састојке и има очекивана обележја. Често преиспитујемо овдашњу демократију, али ретко доводимо у питање републику. Зато не треба да чуди да се одговор на питање – не толико каква је већ да ли је држава која се званично зове Република Србија „права” република – може пронаћи у студији једног историчара. Књига Републиканизам у Србији од 1804. до 1917. године Чедомира Антића прати историјат идеје чије је оживотворење овде толико климаво и провизорно да има смисла запитати се: Да ли прве речи првог члана Устава, „Република Србија је држава…”, више скривају него што нам говоре о Србији и њеној стварности?

На самом почетку књиге Антић истиче да „нису само спољни утицаји, изнад свега притисак империјалних, већином суседних, сила били препрека републиканском покрету” током првог века његове историје. „Препреке су биле унутрашње, једну групу – економску и просветну неприпремљеност српског друштва – примећују како аутори тако и савременици. Другу групу – културалне и антрополошке препреке узимају у обзир тек новије студије”. Антић ипак издваја „недостатак друштвене стратификације” у егалитарном српском друштву, малобројност и слабост друштвених група међу којима је, тада нова и страна, републиканска идеја могла да рачуна на снажну подршку и ослонац.

Из данашње перспективе, делује да ни динамичан раст средње класе после Другог светског рата није погодовао успостављању неког смисленијег, републиканског републиканизма. Добили смо хибрид који је Антић 2010. године назвао „монархијска република”. Чини се да у Србији главна препрека није сталешка и класна већ културална, пошто нам републиканске идеје нису стигле у некој културално безмирисној, неутралној форми већ оптерећене (само)разумевањем, идејним и институционалним пртљагом битно различитих, западних индивидуалистичких друштава.

Резервно средство

Поред тога, слично као и у 19. веку и почетком 20. века, у периоду који Антић посматра, западно неоколонијално мешање после промена 5. октобра смањило је, између осталог, шансе да у Србији буде успостављена смењива власт и оснажена демократија, најважнија слушкиња републике. Демократија је остала резервно, споредно средство у служби крхке републиканске идеје, примењиво само у случају крајње нужде. Налик је „кочници за случај опасности” у возу. Ко покуша да је повуче пре критичног тренутка биће кажњен – и од стране бирача, који невољно прихватају промене које са собом носе неизвесност, и од стране Запада, чији приоритети су овде неспојиви и са смисленом демократијом и са неким битно републиканскијим, немонархијским републиканизмом.

„Историја српског републиканизма” илуструје две важне одреднице стања у модерној Србији. Прву, да главни проблем са имитаторима Запада није њихова жеља да опонашају већ веровање да је у Србији могуће репродуковати оригинал, да се може обавити трансплантација западног на битно различито културално тло, натопљено једном егземпларно незападном историјом. Другу, како је време одмицало, наше елите су бивалe све мање спремне да уваже нашу суштинску, незаобилазну унутаревропску различитост.

Нажалост, врло је тешко, и на левици и на десници, данас наћи интелектуалце у чијем је погледу на Републику Србију могуће пронаћи одјек закључка Момчила Настасијевића: „Јер код нас, од буквара до универзитетске студије, све је било много више упућено правцем достигнућа других (као да је у питању тркачка стаза) неголи, подешавајући брзину хода узрасту, кретати се напред тако да сваки даљи корак значи даље буђење и јачање родних снага.” Можда је, због његовог каснијег суноврата у квислинга, лакше разумети зашто су припадници српске елите, „интелектуално успели”, разбили огледало које им је поставио Владимир Велмар-Јанковић, па не виде да су Балканца у себи само заменили „колонијалцем, који више воли да метанише пред туђим олтарима него да се ухвати укоштац са самим собом”, како нас је подсетио Владимир Димитријевић (1934–2011) у још једној изванредној књизи објављеној ове године под насловом Југословенски месијанизам и српско становиште: оглед из историје идентитета.

Одличну илустрацију мере у којој су српске елите постале одвојене од српских реалности – а чини ми се да важи да што су више и милитантније републиканске, то су више отуђене од Србије и згађене њоме – представља захтев председника Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, који је изнео 2009. године: „Од владе тражимо 100 дана за усвајање свих европских закона, који ће се примењивати и неће остати мртво слово на папиру.” Склоност наших културално слабовидих елитиста да захтевају немогуће налази се у корену српског аутошовинизма. „Србији је потребан старатељ. Не умемо да се уредимо сами. Променили смо толико режима и нисмо се уредили. Треба нам цивилизован старатељ”, речи су којима је политичку последицу тог слепила недавно изразио Милан Ст. Протић.

Антић величину српских невоља с републиком илуструје указујући шта су то наше елите покушавале да опонашају, па наводи деловање „циришких отрова” на српске студенте у Швајцарској, међу којима је био и Никола Пашић. Један од узрока посртања српског републиканизма везан је за угледање на републиканску Швајцарску, која је половином 19. века „препозната као државни идеал за Србе и остале балканске народе”. Био је то први у серији „отрова” које су наше елите доносиле у Србију. Антић цитира речи историчара Владимира Ћоровића, којима је 1933. године описао образац опонашања недостижног који функционише до дан данас: „Млади, тек изашли из школе, често скоројевићи, са главама пуним још непроверених теорија, са атавизмима наше расе која се брзо одлучује за акцију, без политичког искуства, насртљиви, они уносе забуну.” Од тада, ови имитатори су у српско друштво унели много тога што је још горе и деструктивније.

Швајцарска је на тадашњу Србију подсећала само на први поглед, као што наша спољашњост данас многима сугерише да смо западњаци. При томе, проблем републиканизма у Србији, и свега што смо склони да вежемо за њега, није само у том што наше елите себе не везују за своју земљу, што нису у стању да гледају испод копрене српског сиромаштва, већ што веома мало знају о Западу, у који су се уписале, верујући да се културни образац, који, налик софтверу, усмерава све овдашње умове, може бирати као факултет или спортско друштво. Зато је српска историја обележена неодговорним, често бахатим покушајима наших елитиста да горчину, коју су осећали при суочавању са Србијом, убију засипајући нас кофама непостојећег, ушећереног Запада.

Корен без тикве

Облик владавине који је Антић описао као „корен без тикве”, стигао нам је као „плод недемократске праксе” и „противно формалним обавезама”. Једноставно, Тито је у име свих нас изабрао републику – и постао цар. Зато не треба да чуди да је у Србији, укључујући две Југославије у којима је република покушавала да нађе своје место, републиканизам израстао у једну малу, квргаву и прилично ружну „тикву”. Антић каже да се ни после 1990. године не може говорити о републици већ само о „монархијској установи председника републике”. У суштини, до данас смо имали само два и по „права” председника. Сви други владари су били крунисани или некрунисани „цареви”, скривени иза различитих титула – кнеза, краља, председника, премијера, а Александар Вучић је једно време „столовао” и као први потпредседник владе. Јосип Броз је, пак, Србијом „царски” владао прво као жив човек а после 1980. године из гроба, налик зомбију, преко осам окамењених идеолошких утвара.

У причи о српском друштвеном уређењу не треба губити из вида да смо били склони да бирамо „крунисане главе”, што више спада у домен српске политичке културе, тачније наше „дубоке културе”, него у феномен који би се могао назвати изборна монархија, налик оној која је постојала у Француској. Република се у Србији, као и демократија и „правна држава“, тешко носи с нашом склоношћу црно-белим сликама, неретко нерационално антипротивним ставовима и слабошћу према екстремима и пречицама, као и са чињеницом да нам је супротан политички став суштински неприхватљив; истовремено нас вређа и дисквалификује онога ко га износи („да мисли својом главом, мислио би што и ја”).

Монархијске димензије српског републиканизма приметне су на различитим нивоима – од централизације власти на „двору” до схватања владавине као доживотне. Чак је и Борис Тадић, један од наша два и по „права” председника, растезао број дозвољених мандата и гајио монархистичке амбиције, иако је овде био случајни председник, закаснели, избледели одсјај еуфорије постхладноратвског времена и трећепуташке моде. Ипак, ни Тадић није владао у складу с уставним овлашћењима. И тада и данас, у време Александра Вучића, власт је концентрисана у седишту председника Србије. Главна разлика је у томе да ли је „права влада” кабинет председника републике или сам председник.

Тадићеви успеси били су продукт споја специфичних чинилаца у постпетооктобарској загради српске историје, а не резултат политичког минулог рада. Исти стицај околности је претходно на чело државе довео Војислава Коштуницу, такође „правог” председника, једног од српских научника и интелектуалаца којима је политика била хоби. Зато не чуди да ни као председник крње Југославије ни као српски премијер није успео да постане вођа, „строг отац” каквог Срби воле да виде на врху свих пирамида. Коначно, Томислав Николић, већ заборављени (полу)председник, који је једва успевао да обавља чак и споредну, релативно минорну, уставом дефинисану улогу, био је првенствено човек (брзе) транзиције назад у монархијски републиканизам, који је много примеренији нашим културално условљеним, подразумеваним, односно фабричким подешавањима.

Антић је смисао републиканизма у српском контексту сажео у закључак да дуго времена „питање републиканске владавине није разумевано изван парламентарне владавине и народне суверености, да би касније у Југославији тежиште било пренесено на републиканску форму”. Другим речима, чини се да је република била секундарна идеја на мисаоном хоризонту многих српских републиканаца – више форма, пожељни, али не и жељени, пластичнији, политички коректан оквир него суштина српског републиканизма. Штавише, иако су жестоки антимонархисти, чак и (случајно)српски републиканци међу посттитоистичким, „левим” либералима данас само желе да лик неизабраног монарха – у смислу што је могуће више апсолутне, неограничене власти и улоге ултимативног арбитра – буде транспонован у Брисел и учитан у расположиве институције такозване Европске уније. Зато је српске републиканизме и обе републике, титоистичку и посттитоистичку, упутније посматрати не као супротности монархији већ као алтернативне монархизме.

Републиканизам је у Србији првенствено ствар интелектуалног и идеолошког укуса и значка политичке дистинкције него обележје (пожељног) политичког система. Његови антички корени само замагљују чињеницу да је република у Србију и на све друге незападне просторе стизала као мање или више наметнута, невешта и непримерена имитација сета западних норми и повезаних процедура. Пошто пука, механичка трансплантација из једног контекста у други није могућа, да би се укоренила, као и демократија, република је прво морала да постане наша. Антић је појмом монархијски републиканизам ефектно сумирао шта реч република овде значи када прође неизбежан, трансформативни процес културалног превођења – о чему данас говоримо када кажемо републиканизам или република у Србији.

Неуспела трансплатација

Илузија да је трансплантација могућа, да је, на пример, неколико смена власти учинило да власт и овде постане смењива, кумовала је обнови српског монархијског републиканизма после избора 2012. и затварању дванаест година дуге заграде српске историје. Чини ми се да је веровање да она није последња данас снажније него нада да нека смисленија демократија и права република могу постати део неке наше будуће нормалности. Вук Јеремић је један од партијских вођа, може се рећи и „страначких краљева”, чији је једини „програм” да чека следећу заграду наше историје. Он се нада да ће се историја поновити и да ће је, као и октобра 2000. године, отворити вођа једне патриотске „комби странке”.

Један од највећих проблема српске опозиције је што она није у стању да понуди алтернативу Вучићу као фигури брижног али строгог оца, што је, у немалој мери, резултат западне политике према Србији, земљи премреженој аутоколонијалним трансмисијама. Уосталом, и током деведесетих, опозиција је углавном трагала за не-Милошевићем, очинском алтернативом. Политичка и програмска алтернатива је имала, као и данас, у најбољем случају, секундарну улогу. Уосталом, скоро све српске политичке странке су биле и остале мале монархије. Не чуди да је главни изузетак, Демократска странка, која је и сама стално флертовала са устоличавањем „страначког краља”, завршила више као минорна аутошовинистичка секта него једна од „комби странака”. Други помена вредан изузетак, парастраначки покрет „Не давимо Београд”, на свом челу има Добрицу Веселиновића, (анти)политичког манекена који воли да се претвара да није оно што јесте – партијски краљ.

Главна политичка борба се данас води унутар опозиције – за челно место у прижељкиваној, следећој демократско-републиканској загради српске историје. Експериментисало се ту са аматерима и аутсајдерима, па су опозициони „грађани”, који себе схватају као супротност Вучићевог „народа”, гласали за Сашу Јанковића и Сашу Радуловића. Чини се да Јеремић у овом тренутку има предност над посусталим Драганом Ђиласом, код кога је, из разлога о којима можемо само да нагађамо, среброљубље надвладало властољубље, што је вођу Народне странке навело да се још више уживи у улогу „другог Коштунице”.

Антић указује на потку историје српског републиканизма. Главна разлика, у суштини корак назад, јесте у томе да су, пре Првог светског рата, рани заговорници републиканизма веровали да је реч о „незрелости” народа и неспремности „српског друштва за републику”, док данас доминирају они који верују да је српски народ толико фелеричан и „болестан” да је неспособан да сазри и да никада неће постати спреман; да је неки облик старатељства или протектората једини „лек”. Дуго времена су, пише Антић, „најважније личности српског социјализма и радикализма у теорији и пракси прихватале монархију под условом да суверенитет буде предан народу”. Нажалост, њихови политички наследници се данас, мање или више експлицитно, залажу за десуверенизацију народа.

Једна ствар се уопште није променила. Слика српске „зрелости” остала је везана за идеализовану слику западних друштава. Само се фантазија да је могуће сабити векове западне историје у деценије или године српске смењивала с веровањем да је, уз помоћ револуционарних промена, „социјалне револуције”, могуће прескочити векове западне историје, коју су и наши републиканци видели као једину праву, исправну историју.

Слабост српске републике, њен карикатурални и потемкиновски карактер, потребно је посматрати у контексту историјске слабости и маргиналности републиканских и сродних идеје у Србији, што се огледа и у лакоћи са којом су некада њени истакнути заговорници постајали монархисти. „Монархијска природа српског друштва”, коју истиче Антић, има дубоке корене, и зато је у Србији републиканизам добро пролазио само када је био радикалан, што значи и екстремно насилан, или монархијски.

Важне одлике савременог политичког система у Србији могуће је ишчитати из Антићевог описа стања на крају 19. века – „парламентарна влада” спојена са „патријархалном демократијом” и „странкама чија су вођства била у рукама једног човека“, где „политички монизам“ траје годинама „након краткотрајних тријумфа демократије”. Борба између два принципа „власти владаоца и народног суверенитета”, коју Антић препознаје у трећој деценији 19. века, остала је једно од кључних обележја и „српска верзија дихотомије монархија-република”, препознатљива и у другим балканским земљама, које су решење нашле у монархијским републикама. Данас чак и главни, „проевропски” вектори супротстављања оваквом схватању политике имају корен у 19. веку – само стара идеја „олигархијског либерализма”, о којој је писао Марко Павловић, бива брањена позивањем на аутошовинистичку и сродне аргументације.

Многе константе и постојани трендови у историји српског републиканизма цементирани су нашим другачије европским, што, по себи, значи неодговарајућим и непогодним, културним обрасцем, али Запад је својим мешањем учинио да демократија и република у Србији не постану чак ни оно што су могле да буду. Зато, између осталог, не чуди да је Александар Вучић данас, као и некада Тома Вучић Перишић, „народни заводник” – који на располагању има много моћнија и софистициранија средства завођења. Владавина има тенденцију да буду стабилна када је упарена са очекивањима оних који треба да се покоре – да ли власти да ли законима, једна је од ствари које су много више културално условљене и стабилне него што верују елите које инсистирају на поклоњењу западним моделима.

Ако је то нека утеха нашим републиканцима, демократија је овде још фиктивнија од републике. То је правило свуда ван Запада – са све мање изузетака. Неке узроке, који су видљиви у Србији колико и у Индији, Египту, Русији или Индонезији, могуће је ишчитати из Антићеве књиге. Нажалост, историје републиканизма и демократије у Србији, колико год да су добро написане и проницљиве, још не могу да оду много далеко од ограничења која им намеће вишеструка западноцентричност – и модела и мерила и тумачења. Зато нам оне овде, на оклеветаној, другачије европској крајини не-Запада, по правилу нуде само једну, и то изобличену и осиромашену, црно-белу половину слике – шта је требало и зашто то није прошло. Чедомир Антић је успео да назначи ону другу, много пипавију и теже ухватљиву, која захтева валер и богатство боја – шта је могло и зашто јесте тако како је. Не само у „дугачком 19. веку”, током првих 113 година историје српског републиканизма.