Зоран Ћирјаковић: И после „Друге Србије” – две Србије

Као да нам историја командује „На парове разбројс!”, Србија воли да се постројава у две колоне – грађанисти и националисти, поносни Срби и случајни Срби, вучићевци и антивучићевци… Чак и када смо расути, многима се привиђају два табора, па смо тако добили лажну „Другу Србију” и лажирану „Прву Србију” и грађане насупрот народа.

Српска страначка сцена је исцепкана. Нисмо далеко од „два Србина, три партије”. Кључ за разумевање уситњености није богатство политичких идеја и визија будућности. Штавише, питање је да ли је икада било веће несташице, мада кривица за то није толико наша колико је реч о последицама уплива Запада у српску политику. На страначком тржишту се превише тога врти око похлепе. Чињеница да је политика један од уноснијих послова, често први избор морално хендикепираних ликова са високим коефицијентом интелигенције, прикрива колико је Србија подељена на два дела – и то по неколико линија.

Шта год да је била оригинална идеја Ивана Чоловића и Аљоше Мимице, „кумова” који су је именовали, назив „Друга Србија” није говорио да је реч о једној од две различите Србије већ упућивао да је реч о оној која је вечно подређена и угрожена зато што је боља. Не чуди да су касније у круговима „Друге Србије” са подсмехом дочекивани покушаји да буде промишљана, а камоли конституисана, нека „Трећа Србија”, у смислу једноставно различита од друге две, односно нешто између или нека врста хибрида.

На Западу није било забуне, а временом је „Друга Србија” успела да своју супротност, лични режим Слободана Милошевића, поистовети са својом спољашњошћу – свима који не мисле исто. Уз помоћ западних медија, створили су слику да доминантна, „Прва Србија”, она која их тлачи, није режим са својим полугама, што је једино смислено значење појма „Прва Србија”, већ цео (српски) народ и (скоро) цела опозиција – укључујући Зорана Ђинђића.

Лукративна роба

На енглеском језику две „другости” нису хомоними – имамо the second, друга по реду, и the other, подређена. Ово је важно имати у виду пошто је главна публика самопроглашене „Друге Србије” била на Западу, првенствено у САД, где је после проглашења „краја историје” (и њене слушкиње идеологије) другост постала лукративна роба. То је довело до маније стратешког самодругојачења и мањинарења, фанатичне потраге за све опскурнијим и маргиналнијим идентитетима и упоредног инсистирања на „привилегијама” већина – верских, етничких, политичких и расних. На крају је испало да је, на премер у САД, најбогатији хомосексуалац угроженији од најсиромашнијег „стрејт” белца, док смо у Србији добили нестрпљиве грађанисте који су сами себе кренули да називају „издајницима” и „страним плаћеницама”.

Једну од последице овако схваћене, лажне „другости” осећамо и данас – две деценије после завршетка ратова и рушења Милошевића. Наиме, појам другости у свом кључном, хијерархијском смислу речи на Западу је временом одвојен од било какве стварне угрожености или потлачености, положаја које би ова реч требало да одражава. „Другост” је постала схваћена као вечно, дато својство одређених мањинских идентитета, а не као обележје стварности – израз истински маргиналног положаја и живота у понижењима. То је разлог, не једини, зашто је „Друга Србија” – и пошто је 5. октобра постала доминанта, „Прва”, када је на велика врата ушла у све коридоре моћи и засела у министарске и друге фотеље – могла и даље да се издаје за подређену.

„Друга Србија” је од свог утемељења аутоколонијална, скуп елитиста који се куну у Запад и демократију – али рачунају само на Запад. Штавише, они су у демократији видели непријатеља, а у народу, што је појам који су редефинисали и почели да користе као супротност „грађана”, највећу опасност. Ако у људима почнете да препознајете „звери српске”, загађење и пацове, нећете желети да ти „културно контаминирани” подљуди одлучују о било чему. Тада главна питања постају какво западно мешање, колико умањен народни суверенитет и на који начин уштројена демократија.

Темељно схватање „Друге Србије” је да српски народ не сме да влада Србијом. Оно је надживело њену тиху смрт 2012. године, и данас се налази у темељу грађанизма, нове идеолошке матрице „грађана” опхрваних осећањима одговорности и кривице за оно што је, како воле да кажу, „учињено у наше име” током деведесетих; Срба који су себе, у великој мери зато, почели да виде као случајне и осрамоћене. Пошто је, наводно, нација нешто „замишљено”, „измишљено” и „конструисано”, што су разумели да значи произвољно и лажно, они верују да су себе успешно „деконструисали” и да су се искоренили. Није мало оних који мисле да никада нису ни били укорењени и да немају везе с нама. Не чуди да неки од крштених покушавају да се раскрсте.

Иако су углавном атеисти и агностици, „софтвер ума” српских аутошовиниста је хришћански. Он је произвео један первертирани дуализам, где су у лик Сатане учитали свој (тачније „свој”) народ. Бога су пак заменили својом сликом – својим егом и обоженом просвећеношћу и едукованошћу. При томе, они су, буквално, самошовинисти. Ту „небеско”, изузетно, морално супериорно „ми” српског шовинизма бива замењено обоженим „ја” српског аутошовинизма. Слепа љубав према свом народу бива замењена екстремном љубављу према самом себи. Зато аутошовинизам није само варијација шовинизма у савременом смислу речи, шовинизма као екстремне мржње, већ и у оригиналном, данас одбаченом значењу које га везује за екстремну љубав.

Један од дубоких трагова оригиналне поделе на две подмукло именоване Србије представља чињеница да се овде политички и културни живот одвија у сенци два „ми”. Поносно, патриотско „ми” и постиђено, случајносрпско „ми” – које је, у ствари, „ми минус ја” и „моји” естетски и идеолошки клонови, људи који су исти као ја, али се не зову као ја. Ипак, у нашој политици постоји и треће политичко „ми” – „ми” моћи, „ми” које значи „ја”. Могли бисмо да га назовемо и „ми” хибриса, старе болести које је коштала власти многе моћнике који су поверовали да су недодирљиви. То ми које значи ја налази се и у можда јединој историјској реченици коју је за време своје килаве владавине титоистичком Србијом изговорио Иван Стамболић. Цитираћу је по сећању: „Ми нисмо од једног кандидата пошли, ми смо до једног кандидата дошли.” Кандидат до кога је Стамболић сам дошао, и кога је наметнуо Савезу комуниста Србије, није га коштао само власти.

Владавина Ивана Стамболића, отелотворења социјалистичке декаденције у листер оделима, као и, две деценије касније, натегнуто жовијалног Бориса Тадића, српског Кена у вечној потрази за Барбиком, представља политички вакуум, заграду српске политичке историје. У њој је једино значајно било то што је послужила као плодно тло, стаклена башта за оно што ће доћи касније. Наравно, овакве идејне и политичке рупе нису само српски специјалитет. Има тих политичара, као што су Михаил Горбачов, Џорџ Буш (Млађи), Стамболић и Тадић, за које се, када оду с власти, човек запита – како су толико велике нуле икада могле да постану нешто помена вредно у нашим животима?

Три позиције

Када размишљамо о поделама на две Србије, збуњује то да овде постоје три позиције – режим, суверенистичка и западнољубива опозиција. Али само су прве две политичке, док је трећа, у суштини, антиполитичка. Она своју друштвену снагу вуче из интереса Запада да овде, пошто уз помоћ демократије не може да оствари своје интересе у региону, блокира не само демократске процесе већ и смислен политички живот. Иако је Запад у Србији убрзо после потонућа „Титоника”, како је Светозар Стојановић описао удес фосилизованог југословенског чудовишта са осам кормилара, почео да храни аутоколонијално становиште, оно је са елитистичких маргина прешло у главни ток и постало одомаћено, свакодневно и свеприсутно првенствено захваљујући каналима Н1 и Нова С. У њихов деструктивни учинак спадају чињеница да је ово становиште, по себи антидемократско, али не и аутошовинистичко, постало испреплетано са аутошовинизмом и, ништа мање погубна ментална странпутица, закључак да експресно и беспоговорно одрицање од суверенитета представља једину легитимну алтернативу Вучићевој власти.

Али западнољубива опозиција нам не нуди неки другачији политички став већ, у суштини, естетизовану, „културнију” верзију истог. Наиме, они нам поручују да оно што покушава Вучић могу да ураде брже, лепше и, што је кључно, без обзира на цену. При томе, пошто не умеју да комуницирају са људима који нису хипнотисани програмима Н1 и Нова С, а то је већина грађана Србије, западнољупци нису у стању да воде политичку борбу. Све на шта могу да рачунају су хаос, виша сила и нека катастрофална Вучићева грешка; неко чудо невиђено. Верујем да ипак у влажним сновима вођа западнољубиве опозиције Александар Вучић ради баш оно што они тврде да Србија мора сместа да уради.

За разлику од западнољубаца, суверенисти нуде политичку алтернативу – прекид са Вучићевим двосмерним, али не и избалансираним, путем. Њихова платформа рачуна на демократске процесе, али је антиколонијална само у односу према Западу. Они би да исту полугу преусмере ка Москви. Наши суверенисти воле израз аутоколонијализам, али бојим се да многи нису свесни да је изведен из искуства држава насталих из пепела Совјетског Савеза. Оригинално је скован у контексту дилема елита у младим, оспораваним и крхким државама – колико суверенитета се исплати препустити Москви? Другим речима, док је колонијализам западноцентричан концепт, аутоколонијализам је русоцентричан. Проблем суверениста је што из Москве овде тешко да може да долети птица, а камоли руски авион.

Било би добро да се тужна прича о две српске опозиције ту завршава. Проблем је што елите које предводе политичку, „десну”, и антиполитичку, „леву”, опозицију Вучићу уједињује презир према делу бирачког тела који би требало да им буде важна циљна група. Не знам да ли се наши писмени и начитани десничари више гаде српског народа, који је склон да ужива у „Задрузи” и слуша Цецу и Ацу Лукаса, или наши културно културни левичари више презиру српског радника, који је против „Прајда” и мало чита. Са толико елитистичким вођама и идеолозима две опозиције режиму, који говоре као да су опозиција својим гласачима, Вучић није морао превише да брине о политичким савезништвима.

Два одвојена рата

Зато не треба да чуди да је оса кључне политичке поделе на две Србије – Александар Вучић. Оваква вододелница не представља нешто ново или необично на Балкану. Како нас је у тексту поводом сто година од пада Смирне, и „грчке катастрофе” коју оличава, подсетио историчар Милош Мишић, она је постојала у Грчкој око премијера Елефтериоса Венизелоса. Мишић га описује као „својеврсног грчког еквивалента Николе Пашића”, вођу ретког „интелектуалног, политичког, сваког другог формата, али и човека који изузетно поларизује грчко друштво”, и цитира опис у коме је тешко не препознати данашњу Србију: „Постојали су венизелистички националисти и антивенизелистички националисти, венизелистички марксисти и антивенизелистички марксисти. И било је хиљаду пута лакше венизелистичком националисти да нађе заједнички језик са венизелистичким марксистом него са антивенизелистичким националистом.”

При томе, однос Запада према Србији је Вучићу помагао да себе и своје, иако су на власти, дакле доминантни, „први”, уверљиво представља као подређене, „друге”. Истовремено, пошто Запад инсистира да се о најважнијим и најемотивнијим питањима доносу одлуке које су у супротности с вољом бирача, Вучићево седење на две столице – гласачкој и западној, пошто руска данас не обезбеђује потребан ослонац – делује као једина одржива позиција. При томе, оваква политика Запада додатно отежава положај западнољубиве опозиције. Што више показују Западу да га воле, то ће их гласачи мање желети. Зато и изјава Драгана Ђиласа да ће „неутралност, пре или касније, Србију довести у позицију Белорусије” више личи на самоповређивање, пуки израз фрустрација.

Овде сви политички избори изгледају лако, али само ако заборавимо једну половину српске једначине. Они који делују савршено из једног угла, немогући су из другог. Наравно, ту ништа није статично, али питања нису само колико брзо ће ићи еволуција и куда ће одвести Србију, већ сваки избор има своје наличје. Над једним, избором на коме инсистирају Ђилас и Латинка Перовић, надвија се питање: Да ли ће Србија ишта добити, чак и ако свуда, и у Приштини и у Москви, одустане од свега? Иза другог, избора који захтевају Бошко Обрадовић и Матија Бећковић, чучи још болније питање: Да ли ћемо на Косову изгубити све, и Србе и манастире, ако одлучимо да не дамо ништа? Из јавних наступа се стиче утисак да ни једни ни други и не размишљају о наличју онога што нуде као алтернативу све захтевнијој и непријатнијој акробатици коју изводи Вучић.

Чињеница да је сам Вучић главна оса политичких подела, чини да се у Србији воде два одвојена рата – политички и културни. Када говоримо о кључном, културном рату, борби за вредности и схватања која ће држава наметати друштву, све се врти око осе грађанско/ национално, мада се слична слика добија ако посматрамо један број других питања, од истополних бракова и рата у Украјини до верске наставе у школама и политичке коректности. Када се данас у јавности говори о две Србије, мисли се првенствено на ову поделу. Ако у том контексту, поред различитости, размишљамо и о хегемонији и хијерархији моћи, имам утисак да већина види грађанску страну – ослоњену на расуте, али набујале посмртне остатке „Друге Србије” – као доминантну, односно надређену.

Иако је у том миљеу све израженији аутошовинизам, мислим да се ова реч користи прешироко и да је грађанизам главна идеолошка одредница случајних Срба, који себе виде као псеудоетнију, јасно препознатљиву, кохерентну „имагинарну заједницу”. То је један необичан и неинтуитиван „изабрани народ” – не-народ који је сваки „здрав” и „нормалан”, што за њих значи српском културом „неконтаминирани”, Србин морао да изабере. Појам грађанизам је деведесетих сковао професор Светозар Стојановић, а већ 2000. године је указао да грађанистички став „може лако да склизне у негативни национализам”. Ако кажемо да је смисао сваког национализма да промовише интересе свог народа, ствара слику о његовој изузетности и брани право народа да има своју вољу, да буде суверен и слободан од спољног мешања, смисао српског грађанизма је да то негира са позиције схватања о својој грађанској изузетности. Зато се данас о грађанизму у Србији може говорити као о специфичном, недоследном, једнодимензионом, уско србоцентричном, антинационалистичком национализму. У најкраћем, грађанизам је овде аутошовинизму оно што је национализам шовинизму.

Метастаза аутошовинизма

Аутошовинизам је кључни производ „Друге Србије”, који је надживео њену смрт. Следећи зломисао свог гуруа Радомира Константиновића, „Друга Србија” је деведесетих за само неколико година прошла пут од антиратне до аутошовинистичке – од „Србије која се не мери са злочином” до Србије која се не мири ни са Србима ни са Србијом. Док је рођендан „Друге Србије” несумњиво 15. фебруар 1992, када је основан „Београдски круг”, може се без много ограда рећи да је „рођендан” српског аутошовинизма 1. јануар 1995. године. Тада је основан Центар за културну деконтаминацију – који је убрзо постао идејно врело, први у серији инкубатора и „саборна црква” аутошовинизма. Братство-јединство је било оперативни принцип последњег реално постојећег, титоистичког југословенства, док је културна деконтаминација оперативни принцип аутошовинизма, његовог „наследника” у Србији.

Деценију пошто се испилила, стекли су се услови да нова појава, без много преседана у остатку незападног света, буде доведена до појма. Само десетак година касније, аутошовинизам је метастазирао у самоодрживу, друштвено широко прихваћену и све дубље укорењену културу аутошовинизма. Она је прерасла „круг двојке” и оквире „хабзбуршке Србије”, нашег делића „Мителојропе”. Нови ударници самопорицања и родомржње стижу из Параћина, Прокупља, Зајечара… Аутошовинизам се више не шири из опскурних кутака интернета, сајтова као што су „Е-новине” и „Пешчаник”, већ се излива из слушаоница угледних београдских и новосадских факултета и великих мејнстрим медија, а добио је место и у (т)реп музици. Наследник Марка Шелића Марчела, пионира поп-оикофобије у Србији, који је постао колумниста листа Данас, јесте Милан Сисојевић Кенди. Он је, заједно са металик офарбаном Недељом и Илајџом, љутитим младим уметником пореклом с Косова, коме би, бојим се, више пристајао псеудоним „Деконтаминирани Илија”, позвао публику на бег из Србије јер, кажу, нигде нема оно што има овде.

Али Сисојевић је и „влогер”, сајбер путописац који воли да се хвали да је током последње четири године, упркос глобалне пандемије и „багре овде”, посетио Лаос, Тајланд, Албанију, Вијетнам, Украјину и Индонезију. Док слушам рефрен Сисојевићеве тужбалице: Време као да је стварно стало овде, стало овде, само овде (ааа) / Времена је стварно јако мало овде, мало овде, само овде (ааа), не запитам се толико одакле овом дизајнеру ентеријера и реперу новац за „авио-летове” да га сваки час одвезу далеко од Србије, „ван домета”, колико зашто се стално враћа „овде”? Шта га вуче назад, у овај пакао на земљи?

Једна ствар се овде није променила за три деценије „Друге Србије” и њених израстака. Грађанизам је постао идеологија добростојећих, високообразованих елитиста, наглашено пристојних и писмених, са свим зубима и на ти са свим падежима, алергичних – тешко је рећи да ли више на народ или на сиромаштво у коме живи. И аутошовинизам је, изнад свега, класни феномен. Тамо где у Србији има беде нема аутошовинизма – али се прелива стварне другости, која овде није занимала ни дарежљиве немачке штифтунге ни Сорошеву фондацију. Давно је била 1962. година, када је у САД објављено прво издање књиге Друга Америка: Сиромаштво у Сједињеним Државама. Можда су мандарини наше будућности заборавили шта је другост, па су Чоловић и Мимица могли да им подметну лажирану „Другу Србију”. А можда је ипак било најважније да Србија не постане „прва”. Ем смо им превелики, ем смо другачији и сиромашни – „ружни, прљави, зли”, други Европе.