ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ: Час анатомије аутошовинизма (2)

Први део текста можете прочитати овде.

Замишљена супротност дома и света, преломљена кроз константиновићевску аутошовинистичку призму, у свету Случајних Срба постаје сурови рат геноцидне традиције и доброћудне, брижне модерности, који је ова друга осуђена да губи. Сем, наравно, у паузама, кад се пита неко као „Јосип Броз, добар скроз“ или док „дом“ спасава уранијумски милосрдни анђео, познатији као НАТО. Наравно, разрешење бинарности дом-свет нигде на не-Западу није ишло лако, нити је било без спорова и незадовољства недовољно „светским“ разрешењем, које је бившим колонијама понекад укључивало пуку супституцију једне (западне) хегемоније другом (националне буржоазије).

Зато не треба да чуди да Тагореови ликови укључују, мада у другачијем контексту и времену, неке нама, ако на тренутак игноришемо овдашњу родну прекомпозицију, препознатљиве актере, који симболизују две визије дома у свету – „шовинистичког националисту“ и „космополитског анти-империјалисту“. Додуше, век касније у Србији, „космополита“ је поносни ауто-империјалиста, неретко и милитантни анти-Србин.

 Најодвратнија домовина

„Буђење“ у узбурканом „дому“, са „светом“ који лупа на врата, које је инспирисало Тагореа и плејаду великих незападних писаца и редитеља после њега, није увек пријатно. Различити људи су видели различите слике надируће модерности, мешавине великог обећања, еманципаторног потенцијала, и насиља које она доноси. Чинуа Ачебе, такође нобеловац, у Нигерији пише о „стварима које се распадају“. Али, нисам успео да нађем никога, само донекле са изузетком В. С. Најпола, Индуса рођеног на Тринидаду, још једног нобеловца, ко успева да пронађе толико велики ужас у свом „дому“, крвожедну утвару каква се привиђа Константиновићу. Јер паланка, како Константиновић зове „дом“, иако понекад, некако килаво и неуверљиво, покушава да нам сугерише да је она нешто веће и шире, јесте јединствена у величини зла, једна и једина – само српска.

Пали титоистички анђелчић у својој сатанској философији конфабулира о нашем „дому“ у коме је „српски нацизам“ културом армирана „нужност“, поседнута „таутолошки вечно-племенским“. Нажалост, Константиновић није, као бескрајно талентованији Најпол, (п)остао изузетак, одбачени, практично проскрибовани и данас редовно исмејавани ауторасистички сноб. Напротив, Константиновићева јефтина, снобовска философија овде је постала „кул”, магнет за отуђене елитисте из мање или више привилегованих класа, истовремено стожер и врело домомржње, која од 5. октобра, између осталог, серијски убија многе наше наде и лепе снове.

Култура аутошовинизма доприноси да овде излазак из геј „клозета“ пречесто подразумева улазак у домомрзитељску слободу. „Србија увек нађе начин да подсети да је гнусна клоака“, закључује један поносни геј домомрзитељ. Наравно, Србија није једино место где неоколонијално ширење потчињавајућих хомонационалистичких норми чини да домови и домовине које их одмах не пригрле почињу да делују ружно или ружније. Али, у Европи смо, па мимикрија овде није довољна. Захтева се перманентно клањање свакој новонаметнутој норми. Нема компромиса, нема амбиваленције, не постоји „али“ у овдашњем аутоколонијалном језику. Или „Прајд, нормално“ или сте ненормална „звер српска“, која не сме да говори.

Све што сме јесте да се затвори у свој „клозет“, предвиђен за нове „болеснике“. У овом „посткласном“ свету, опседнутом мањинарењем и маргинама маргина, „геј права су људска прва“, али право да не будете гладни припада само зверима које су довољно велике. А оне, зна то и сити философ Растислав Динић и његова уредница Светлана Лукић, углавном нису „српске“.

Урођеници и спасиоци

Искуства становника „правог“, источнијег Оријента од овог нашег, европског Балкана, често су била много више сложена и противречна од дилема и изазова из Тагореовог оригиналног преиспитивања егзистенција између дома и света, тачније, у његовом пионирском роману, истовремено и (мање или више) у дому и (мање или више) у свету. Не чуди да су постала велика тема индијске прозе, где је Индија увек „дом“ а „свет“ је, по правилу, Енглеска. Како нам данас сугеришу и кратки сусрети са неживотним животима многих миграната, оријентални „дом“ умео је да буде не само хронично гладан, го и бос већ и прилично окрутан, а „свет“, када су до Запада некако стигли и у њему се како-тако сместили, једва бољи.

За разлику од Случајних Срба, наше замишљене наднације елитних надљуди, мигранти су углавном „створења са прошлошћу али без будућности, само са навученом опсеном садашњости“, па немају простор за домомржњу и аутошовинизам. Нису постали ни „апатриди“. И то не само зато што, за разлику оних наших током деведесетих, који, по правилу у „свет“, на Запад, нису одлазили гладни. Наши миграторни „апатриди“ су деведесетих били вођени више идеологијом и постисторијским илузијама, посебно поистовећивањем модерности са потпуним позападњачењем, него неживотношћу својих живота у Србији. Уосталом, овдашње „апатриде“ су у свету-Западу углавном чекали неки нови, топли „домови“ и квалитетне допуне за још неиспражњене стомаке.

Сви несрећни „урођеници“, па и наши „апатриди“ из деведесетих, од којих су многи били несрећни али не и унесрећени, доприносе да се западни спасиоци осете као хероји. Економска и емотивна цена њиховог доброчинства је, по правилу, била јако мала. И они који би да нас на Балкану, макар декларативно, данас спасавају, а то нису само леви „либерали“, већ и марксисти и постколонијални критичари, у замену захтевају не толико неприхватљиву колико културалну цену коју једноставно није могуће платити. Тражи се да постанемо исти као Запад да бисмо били прихваћени као исправни Европљани, а то је немогућа мисија – сем у опаким фантазијима на којима се темељи и култура аутошовинизма. Нажалост и саидовска критика оријентализма игнорише унутаревропске разлике и нашу, „објективну“ другост, тачније дубоко укорењену природу наше различитости као Друге Европе.

Постколонијална критика је у Србији корисна само до неке тачке, после које неминовно клизи у исти клеветнички наратив који декларативно напада. И у њој се, као и у либералној хегемонији, назиру оне исте „звери српске“. Зато не чуди да је аутошовинизам овде мултиидеолошки – „добре Српкиње“ и „добри (и геј и стрејт) Срби“ су и марксисти, и либерали, и неолиберали и све „пост“ инкарнације. Аутошовиниста чак има и међу конзервативцима, а у Српској православној цркви последњих година боде очи хришћански аутошовинизам, чији извор Срђан Крунић види у политички коректном „кривоверју етнонихилизма“. Елоквентни хришћански аутошовинисти су већ постали драги гости код Оље Бећковић и других звездица Натослава Ћосића, који је успео да поистовети антирежимско са аутошовинистичким.

Самомржњом против аутошовинизма

У савременом смислу речи, шовинизам подразумева мржњу, па онда и аутошовинизам по себи јесте самомржња. Обрнуто не важи – није свака мржња шовинистичка. Уопште нисам имао у виду (јеврејску) самомржњу када сам сковао појам (за српски) аутошовинизам. Наравно, знао сам да ће пре или касније кренути да је подмећу под аутошовинизам, односно да ће бити коришћена како би мој појам био омаловажен, дисквалификован и, обично релативно суптилно, нацификован. Јеврејска самомржња је западни наратив, испричан на немачком, једном од великих језика језгра касније ослобођене, разуздане модерности и капитализма. Он је прича о последицама потребе једне мањине да се умили већини, да спречи да се она осети угроженом, све са различитим, углавном интернализованим и не сасвим освешћеним, завијутцима и самообманама.

Иако има неке сличне карактеристике, као и одређени капацитет за политизацију и кривотворење смисла, јеврејска самомржња је у суштини сасвим небитна за разумевање српског аутошовинизма. Он је оријентални, егземпларно незападни наратив. И даље се прича (и пише) на једном од малих језика вишеструко оклеветане и презрене, другачије европске периферије, осуђене да конзумира туђу модерност – технолошку колико и друштвену – која је кренула из Немачке и околине.

Аутошовинизам је питка и лака, зицер прича, пошто је усмерена против једне већ темељно сатанизоване и дискурзивно нацификоване већине. Зато су сличности између јеврејске самомржње и српског аутошовинизма, у мери у којој постоје, случајне и суштински сасвим неважне. Нажалост, јеврејска саммомржња овде првенствено представља црвену мараму која олакшава нашим стаљинистичким „либералима“ и осталим Случајним Србима да се не суоче са својим аутошовинистичким и сродним (само)разумевањима.

Уосталом, да би се боље разумели неке од корена и темеља културе аутошовинизма, упутно је погледати тамо где, нажалост, или одавно нема Јевреја или их никада није ни било. Ка Карачију, Истанбулу, Техерану, Најробију, Дакару, Калкути или Каиру – местима ка којима наши мулти-култи хабзбурговци и османски Случајни Срби или ни не гледају или, ако и погледају, обично виде неке јако ружне или небитне ствари.

Један аутошовинизам, два Кертеса

Живо се сећам улоге Михаља Кертеса, „поштеног Мађара“, и Сејде Бајрамовића, наводно „поштеног Албанца“, па ме није изненадила чињеница да су, уместо неког од наших „сарма аутошовиниста“, аутошовинизам као појам кренула више да сахране него демистификују два сахер хабзбурговца, мањинца чији ме бљештави и богати западњачки свет много не занима и, лично, минимално дотиче. Наравно, сем у мери у којој је тај бљештави свет ослепео и отуђио наше елите – некада у К&К Грацу и Бечу, данас углавном у НАТО Бриселу и Вашингтону.

Иначе, не могу много о мањинама, чак и када су као напаљене водоноше и служинчад српског аутошовинизма толико притупе и арогантне да представљају лаку мету. Колико год да су привлачна, нека аутоколонијална минска поља политичке коректности једноставно не завређују да у њих крочите – чак и ако сте, као ја, већ мртви.

Један је мителеуропљанин, који се расписао на аутошовинистичком „Пешчанику“. Овај локнасти татин синчић је ем лично изузетно привилегован, ем је припадник најпривилегованије мањине у Србији. Био је жртва физичког насиља екстремиста који су по националности Срби. То му, ваљда, даје за право да мрзи српске националисте, можда и све Србе, па и да приљежно ради за српски аутошовинизам – али не и да лаже о мом мањинарском минулом раду и односу према страдањима несрпских мањина (и већина) на Балкану током ратова деведесетих.

Други, интелигентнији, један је јако успешан несрпски човек, што говори мало о њему а много о начинима како се успева у сенци неоколонијализма. Ипак, иако ме је већ сахранио („’аутошовинизам’ је убрзо надживео свог творца“) у још више аутошовинистичкој „Аутономији“, код колеге професора Динка Грухоњића – а ја се, мукица, копрцам да некако наставим да егзистирам, макар као „поништени човек“ и живи леш – признајем му једно истински велико дело.

Макар накратко, овај вредни поштовалац наносрпског национализма успео је да замрзне један од најтежих проблема постпетооктобарске Србије – хроничну асексуалну узнемиреност интелектуално патуљасте уреднице Времена и надсатнице „Вугла“. Ипак, бојим се да та бурна веза није била само ствар емоција или неке квир (и)рационалности, чак ни неутаживе, егзистенцијалне панонске потребе за оним што је неравно, неправилно и зачудно. Волети Јовану Глигоријевић, која се храни идеолошки јако здраво, сушијем и „мизогинијом“, и гадити се нехабзбуршке Србије делују као лице и наличје доминантне, аутоколонијалне естетике.

Нестанак шовинистичке љубави

Аутошовинисти и савезници, као што су ова два узјогуњена мањинца, никако не могу да се договоре око две ствари. Прва, да ли је појам аутошовинизам мој? Друга, да ли уопште постоји? Тачније, да ли је то смислен појам? Тако једни тврде да је смислен, али да сам га украо од „Јевреја“, док други признају да је мој, али тврде да је сасвим бесмислен. Као и Константиновићево философско утемељење домомржње тако и критика појма аутошовинизам обилује јефтином философском акробатиком и општим местима, која треба да засене простоту и ароганцију културних и писмених, склоних да поверују да су власници и чувари „универзалних“ истина, унутрашњи странци случајно рођени у Србији – да ли душегупки, да ли септичкој јами, тешко им је да се одлуче.

Најглупљи од свих аргумената јесте да је мој појам будаласт јер је шовинизам оригинално коришћен да опише, додуше као поспрдни израз, претерану љубав према својима. „Екстремни патриотизам“ и „слепи ентузијазам на за славу националну“ – дакле да је био по себи „ауто“. Али, многе речи временом мењају значења и добију нове конотације. Одавно, практично, нико не говори о „шовинистичкој љубави“, која „Гугл“ претрагом даје два резултата. „Шовинистичка мржња“, увек према другима, појављује се 759 пута. Један је од кључних појмова у академским радовима, на пример о „анатомији америчког национализма“, а не увек експлицитна, али сасвим јасна веза између шовинизма и екстремне, неретко убилачке и „слепе“ мржње према другима присутна је већ деценијама у бројним језицима.

У Русији још од седамдесетих година, док је у анализи национализма у Бенгалу шовинизам објашњен као „мржња према свему страном“. Самир Амин 2014. године мржњу истиче као важну разлику између шовинизма и „национализма“, који је, наравно, не подразумева. Промене у смислу је приметила и Хана Арент, када је, у контексту анализе учешћа маса у западном прекоморском колонијализму, истакла колико лако је порив за „изградњом империје“ прерастао у „рушилаштво чија је једина временска граница смрт“.

Ја сам само уочио да је карактеристична, лако препознатљива шовинистичка мржња у Србији усмерена ка унутра. Не ка самом себи. Ту нема мазохизма. То није нека „самомржња себе на корак од вешања“. Напротив, доминира елитистичка нарцисоидност, која презир и гађење усмерава ка „неисправно својима“. Наводно неизлечиво заосталим, неписменим и крезубим масама, свеприсутним у домовини и зато схваћеним као блиско, стално претеће и неуништиво зло, горе од сваког туђег, по себи удаљенијег.

Ако домомржња представља структуралну матрицу аутошовинизма, повезницу индивидуалних осећања која код важног дела друштва прерастају у сецесионистички порив и самопорицатељску страст, онда се може рећи да је необуздани, убилачки презир према већинској, класној маргини, према сиромашнима, депривилегованом народу и поткласи – срж аутошовинизма.

Он је један прилично екстремни и перверзни израз идејног и моралног суноврата либералне левице, која је и у Србији тријумфовала у (унутрашњем) културном рату, а затим се додатно опила моћима које је стекла као апарат аутоколонијализма, задужен, између осталог, за ефикаснији и јефтинији менаџмент наше понижавајуће зависности. Наравно, био је потребан сет јединствених историјских, културалних и географских околности како би од неколико маргиналних појава, обично небитних изузетка, баш овде прво настао аутошовинизам, а затим израстао у незаобилазну друштвену чињеницу у мери да морамо да говоримо о самоодрживој, надидеолошкој култури аутошовинизма. ЦЗКД је њено главно светилиште и њен први „дом културе“, али она је у међувремену добила нове, много веће, софистицираније и заводљивије, као и бројне медије.

Тражећи несрпски аутошовинизам

Приметио сам и не само да је српски аутошовинизам друштвени феномен, већ да је као такав вероватно без преседана у свету – и по размерама, и по утицају, и по значају, и по импликацијама и, коначно, по укорењености у једном плутајућем, јако нестабилном и флуидном културалном тлу, које не нуди неки чврст, а камоли јединствен идентитетски темељ.

Важне аспекте и поједине конститутивне ставове и чиниоце аутошовинистичког осећања можете наћи међу припадницима привилегованих класа и урбаних елита широм незападног света, нарочито у Москви, Стамболу и неким метрополама Јужне Азије. Али не верујем да ћете, сем у сфери неког индивидуалног лудила, било где лако наћи призивање нестанка масе „својих“ људи. Дакле, не само дехуманизацију пука већ жудњу за елиминисањем слабије образованих и несофистицираних сународника, као и радовање различитим несрећама, поразима и срамотама, какво се у Србији може мање-више редовно чути у јавном говору и наћи на друштвеним мрежама.

Метафоре су овде јако непопуларне, али, уз помоћ пријатеља, игнорисаћу ову културално снажно условљену чињеницу, једну од многих које деле Случајни Срби и они који то нису. У Србији се не прелази мост који спаја два света као у Стамболу. Ми, практично, живимо на њему док се тресе и вибрира. То рађа непријатност и хроничну узнемиреност, а питање је какву и колику корист доноси. Чак је и дијалог немогућ на толико трусном и непостојаном тлу, где има јако мало спојница између људи који инсистирају на пренаглашеним политичким, културалним и идентитетским разликама и противречностима.

Мој пријатељ у тој двополности, која није само друштвена, већ „обе ствари живимо у себи“, назире „кључ за разумевање легендарне српске неслоге, која није само мит“. Сви смо ми и Исток и Запад, али „нисмо сви Оријент у истој мери“. При томе, да збрка буде још сложенија, два пола нису две супротности. Јако смо слични, и то баш у оним идентитетским и менталитетским аспектима где Случајни Срби покушавају да учитају непомирљиве разлике. Питање је да ли оваква лична и друштвена биполарност доноси ишта добро на дуже стазе, али она нам је судбина. Можемо само да се маскирамо, не и да се ослободимо онога чега се неретко гадимо, што нам је истовремено страно и јако дубоко у нама.

Превише је овде позиција из којих можемо да гледамо – и мрзимо, некада и са уживањем и апалузима, чак и елитистичким сновима о затирању „стада“ и „вешању масе“, што је класно наличје овдашње домомржње. Флуидност наше локације, њена сложеност и непостојање чврстог ослонца храни плуралитет не само ставова већ и мржњи, где свако може да изабере своју и усмери је према ономе што доживљава као страно и претеће – иако је не само наше већ је и исто, само нам, опседнутим погрешним критеријумима, обично делује јако неисправно, плус непоправљиво.

Разумевање метастазиране домомржње захтева уважавање бројних фактора, посебно оних који наш положај „моста“ и нашу лиминалност чине јединственим, другачијим од других „мостова“ који спајају Исток и Запад. Зато аутошовинизам, који је овде све масовнији и укорењенији, у Истанбулу постоји само као разводњени изузетак, док, на пример, у Карачију, аутоколонијална жудња елите за редом, који, кажу, може да обнови само повратак енглеске владавине, не укључује домомржњу, а камоли аутошовинизам, њену надградњу.

Оспоравање мог ауторства, пак, има две димензије. Личну и идеолошку. Што се тиче прве, признајем, нисам очекивао да ће „Пешчаник“ 2016. године – да би упоредо негирао и моју улогу и самосвојност појма, као и овдашње појаве коју именује – фалсификовати превод текста „Нови нацисти“ Јакоба Аугштајна. Наиме, у оригиналу, објављеном у Шпиглу 15. септембра, јасно се каже „самоубилачка агенда самомржње“ (suizidalen Agenda des Selbsthasses), да би у „Пешчаниковом“ лажираном преводу то шест дана касније постало „самоубилачком агендом и аутошовинизмом“.

Друга, много перфиднија стратегија, јесте тврдња да „појам аутошовинизма иде директно из десно-националистичког дискурса“, како је, такође на „Пешчанику“, написао Бранислав Димитријевић – један још привилегованији и отуђенији татин син, слика и прилика овдашњег перверзног, трибалистичког космополитизма и лепушкасти Берија „Сорош реализма“ у Србији (без Косова). Рађање овог појма нема никакве везе ни са десницом ни са нашим, захваљујући Константиновићу, дискурзивно нацификованим национализмом. Он креће из мог дуготрајног, сасвим личног преиспитивања ставова које сам износио као сарадник утицајних западних медија, а у његовој генези важну улогу су имала моја богата, али често збуњујућа искуства на не-Западу, у Трећем и Четвртом свету, као и бројни текстови које сам читао како бих боље разумео те светове – само привидно јако далеке од другачије европске Србије.

Коначно, на мом путу од појаве до појма аутошовинизам, важну улогу је имало промишљање смисла и импликација наше унутаревропске „другости“, посебно начина како је тумачило и вредновало елитно „потомство“ Радомира Константиновића. Чекајући „исправну“, наводно једину праву, западну модерност – ону без Аце Лукаса, Цеце и Маје Беровић, нешто што овде не да неће већ одавно ни не може доћи – они очекују да ћемо вечно да таворимо у „чекаоници историје“, коју је Константиновић нацификовао, учинивши да важан део наше елите поверује да смо осуђени да трунемо и будемо „на погрешној страни историје“, наравно и да не доживимо њен срећан крај.

При томе, и овдашњи „либерали“ воле да верују да су постали видовити. И они мисле да знају какав ће бити крај историје и да ће бити њихов. Фукујама је само поранио, промашио тренутак, али не и идеолошку матрицу краја који се нестрпљиво чека. Отуд и аутоколонијални тријумфализам и презир према аргументима уопште, не само супротним, из чега произилази и крик великог русинског социолога – „Дођавола са ’аутошовинизмом’!“.

Ипак, у праву је главни идеолошки мастурбатор неоусташког Данаса. Аутошовинизму је место код Ђавола. Али не да му виртуоз тешких искушења да уђе у пакао. Плаши се кукавни Сотона да не уништи дом зла. А и где би онда горео Радомир Константиновић?

 

(КРАЈ)

 

Зоран Ћирјаковић је политиколог и бивши предавач на Факултету за медије и комуникације (ФМК). Ексклузивно за Нови Стандард.