Зоран Аврамовић: БИЗМАРКОВШТИНА ПРОТИВ СРБА

Истраживачи политике, наводе  података да је први канцелар Немачког царства Ото фон Бизмарк творац реченице да сила иде пре права.  Другим речима, у политици је  најважније стврити  завршено реално стање, а онда ће се  то свршено остање  претворити у правно. Такво схаватање реалне политике, рачуна на  силу или неку незакониту акцију која, под притиском  војне силе (иностране или домаће) или масе на улици, обара легитимну власт или јој одузима  део суверенитета. Битан је следећи корак. Бржим или споријим  темпом, уз употребу разних средстава, ново фактичко стање  пребациће се у правно.

Оваква пракса  је део политичке историје Европе и света. Између два светска рата, антидемократске државе су силом кршиле норме међународног права, уговорне обавезе својих држава качиле мачку о реп. Очекивало се да ће демократске државе поступати другачије.  Да су та очекивања изневерана, макар у неким државама, незаобилазан  је доказ  Србије и Срба. У последње три деценије, односи између Запада и Србије, одвијају се по моделу Бизмаркове  реалне политике. Идемо редом.

Унутрашњом и спољашњом силом разорена је СФРЈ, а на темељу  новог  реалновојног фактицитета, уследило је  признања, од стране Запада, новог правног стања. Ситуација Срба је била најсложеније: нису хтели да се одрекну  права на самоопредељења народа, а када  су међународно признате републичке границе као државне, започела је борба за правни статус Срба у Хрватској (РСК) и БиХ (РС). И ту почиње бизмарковштина. Потпишу се споразуми али се не реализују, за то време се силом и триковима промени стање на терену и од правних  споразума остане слово у ваздуху. По тактовима такве западномеђународне игре, нестала је РСК, иако заштићена одлуком и војском под капом УН. А кристално чист пример бизмарковиштине је  поигравање са Дејтонским споразумом у БиХ и Републици Српској. Уместо да се поштује и примењује,  годинама се у реалној политици Запада и Федерације БиХ откидају делови надлежности институцијама Републике Српске, а онда се „озакоњују“. Те српске муке трају одмах по потписивању Дејтона 1995. године. А Запад ћути,гледа и учествује како сила у разним облицима иде испред права.

А шта тек да кажемо о западној политици према Србији и Косову и Метохији! Школски пример  бизмарковштине. Најпре су противправно НАТО државе извршиле агресију на Србију, под  изговором који не мала деца не могу да  прихвате, 78 дана и ноћи бацају бомбе по Србији, да би престали  после усвајања резолуције ОУН 1244.  Створено је употребом силе ново стање на Косову и Метохији, и све што су чиниле водеће западне државе  сводило се на  претварање  нове реалности у право. Тако, упркос поменуте резолуције (која није примењена на терену), западне демократије раде на припреми  признавања државности Косова. То се учинило 2008. године. Али сила не стаје: они који су силом створили ново стање траже, јавно или  иза зидова, од Србије да призна  ново правно стање, а то је независност Косова и Метохије! А на путу до тог чина Србија склапа споразуме са албанским косовским владама од којих, у пракси, нема ништа. Дакле, све што се дешава на Косову и Метохији у последњих двадесет година, а са Србима у протекле тридесет своди се на суштину западне реал политике према нашем народу, у  којој сила има првенство у односу на право. Војна сила је  у првом реду али користе се и други облици силе: економска, санкције, медијска, дипломатска.

Може ли Србија да се супротстави бизмарковштини? Заправо „фаустовској култури“ (Шпенглер) освајања и богаћења; политичкој култури  у којој се друштва, нације и државе  схватају и разумевају појмовима воља и снага. Може, али боље рећи мора да се одупре. Нема другог избора. Најпре, мора изабрати то да постоји као народ. Мора да брани своје историјске вредности слободу и независност.Па нису генерације гинуле за њихову одбрану да би се данас багателисале! Борба о којој је реч  мора да се води правним аргументима и оном политиком која се не ослања на  силу, превару, корупцију, лаж, већ на јасну, отворену, разумну реч према свима који се руководе силом пре права. Могућно је да ово некоме звучи наивно. Могуће, али Србија нема друго средство осим политичког разума, мудрости и међународне и националне правне норме. Тај приступ је светла страна историје; бизмарковштина  стоји на климавим стубовима. И кад право пре силе поклекне, неће у неком долазећем времену изгубити практичну вредност.Србија ће се, управо, одбранити демократском и слободољубивом политиком право пре силе.