Само неупућени би могли да се запитају да ли је Јован Душанић, чију књигу Страдања у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића овде приказујемо, случајно особа која носи исто име и презиме као наш познати економиста или је, можда, реч о истом човеку.
У оваквој дилеми било би пуно логике. Откуд некоме ко је написао више од 30 књига из економске области и неколико стотина радова на исту тематику, време и знање да обрађује историјске теме? Нарочито ако се узме у обзир да ово није прва историјска књига Јована Душанића, већ да је пре тога успешно публиковао још неколико наслова: Прибинић, Срби Босне и Херцеговине у 19. веку и Прибинић и околина.
Да прекратимо лажну дилему – јасно је да је реч о истој особи. Током своје стручно-професорске каријере економиста Душанић је уписао као значајну биографску одредницу град Љубљану. Тамо ја на Економском факултету одбранио докторску дисертацију пред ментором др Иваном Рибникаром и пред председником комисије за одбрану др Ивом Фабинцем, тадашњим ректором Универзитета.
Борба за истину
Ауторима је непознат податак да ли се економиста Душанић током своје стручне каријере (или током прикупљања грађе за докторат) можда срео са најпознатијим словеначким макроекономистом и творцем „словеначког економског чуда”, академиком Александером Бајтом. Чак и ако се никада нису видели у свакодневном свету, ова двојица врсних научника се сусрећу на другачијим, нееснафским и психолошким стазама – на чијој се повесној прашини трајно везују историчар Душанић и историчар Бајт. Обојицу је узвишени терет моралног записа натерао да из надземног комфорног света бројки загазе у несигурне лагуме писнане историјске речи. По ко зна који пут се показало да је борба за истину саможртвени ритуал.
Александер Бајт је смрт економисте Бајта и рађање историчара Бајта ритуално објавио када је, одбијајући угледној словеначкој новинарки разговор на економске теме, изговорио чувену реченицу: „Боже мој, економија је сад моја прошлост, а моја садашњост јесте историја.”
Написао је историјску књигу Берманов досије у којој је прецизно, мудро и непристрасно приказао сопствену улогу високог обавештајца у редовима генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а поред тога и сву непознату историју. За словеначку јавност – навикнуту на коришћење плодова титоизма и оправдано усмерену против Брозовог култа – приредио је прави кошмар. Његова књига се није уклапала у општу евроунијатску агенду, његово оштро перо је скинуло нишан кривице са Срба и померило га према Западу. Зато је словеначка јавност све учинила да ову књигу маргинализује и учтиво је одложи само на прашњаве полице библиотека.
Економиста Бајт из уског света бројки је био потребан Словенији да се пробуди у либералном тржишном свету, историчар Бајт из широког света историјске истине је постао „сувишан човек” у овом тзв. демократском свету. Али, Александер Бајт је као и Јован Душанић, показао једну узвишену компоненту човекове природе дубоко супротстављену либералним демократурама: вољу да се у име вишег и општег уздигне до погледа на читав мозаик светоназора, уместо само до неких његових каменчића, као и спремност на патњу због тога.
Бити у овом андроидном свету „ренесансни човек”, односно бавити се полихисторским областима и међусобно их спајати до нивоа општости, није баш препоручљиво. Шта ће „либералним демократијама” особе које попут Кустурице пливају у потрази за истином кроз кинематографију, литературу, музику и архитектуру? Зар није сврсисходније да, рецимо, само снимају рекламе о родној идеологији или климатским променама?
Прећуткивана историја
Вероватно да у биографији Јована Душанића, као што је уочено и код Александера Бајта, не постоји јасан симболички тренутак када је историчар Душанић скрајнуо економисту Душанића. Можда је овај тренутак неприметно настао у његовом унутрашњем свету, у оном судбинском трену постајања и постојања, у коме по Борхесу читав живот човека стаје у једну једину тачку идентитета – онда када он постане свестан ко је и шта је. Било како било, пред нама је подвижничко ауторско дело, настало на таложеној муци, чије представљање ће мање бити класични литерални приказ, а више заједничка прича о прећуткиваној и мученичкој историји српског народа.
Књига Страдања у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића у највећем делу прати судбину шире фамилије Душанића кроз период Другог светског рата, као и у годинама након њега. Мучна судбина коју су ова фамилија, и многе њима сродне доживеле, најбоље би била осликана насловом приповетке Иве Андрића Дуго кретање између клања и орања.
Душанићи су из великог села Прибинићи које припада босанској општини Теслић, данас смештеној у западном делу Републике Српске. Али је судбина насловних свештенослужитеља Стевана и Косте, везана за много шире подручје од матичног, као и за много веће трагедије у деловима српског народа; како због саме чињенице да су њихове парохије биле дислоциране од самих Прибинића, тако и због судбине која им је доделила принудни авантуризам током рата. Књига се бави и трагичном судбином једне од Душанићких снаја, пореклом из Посавине – краја који је током читавог рата био под усташком влашћу у оквиру НДХ.
Овој трагичној жени Драгињи – Драгици Богојевић (касније удато Душанић) аутор је посветио књигу. Зато ћемо кроз ово штиво од свега из књиге претежно обрадити три догађаја:
- Из фебруара 1942. године у бањалучким насељима Дракулићи, Мотике и Шарговац (парохија проте Косте Душанића),
- Из децембра 1944. године из посавског засеока Трњак, као и
- Трећи који говори о страдању архијереја СПЦ.
У свима су на посредан или директан начин уплетене судбине прота Стевана и Косте. Поменути догађаји су довољно упечатљиви, зато што својом трагиком осликавају садржај читаве књиге испуњујући њен витални део, симболизујући тако не само погром оног дела српског народа који аутор описује, већ и свих Срба у целини.
Пре тога је неопходно да подвучемо гранитну чињеницу да је аутор посао историчара обавио изузетно квалитетно држећи се свих професионалних начела и занатских вештина. Извори су му махом примарни, сви сведоци су пописани биографски, сва литерутура која постоји је узета у обзир и прецизно наведена. Зато и нема у јавности ни једног јединог покушаја негације, оспоравања или релативизације чињеница из ове вредне књиге.
Први злочин
Шта се догодило 7. фебруара 1942. године у Бањалуци, односно у њеним предграђима Дракулићи, Мотике и Шарговац, који су у том периоду припадали НДХ? Тада су усташе – у једном једином дану – без испаљеног метка, убиле 2.315 Срба, од чега 551 дете млађе од 15 година! Списак све побијене деце наведен је у овом штиву, од којих су најстарија била рођена 1927. године, а најмлађа 1941. године. Осакаћене су, поред осталих, породице Амиџић, Блаженовић, Брковић, Васић, Гламочанин, Камбер, Карановић, Кочић, Курузовић, Ковачевић, Митровић, Малешевић, Пиљагић, Смиљанић, Станковић, Стијаковић, Тодић, Тодориновић, Чушић, Шешић, Шева…
Када човек после седам деценија чита списак од 551-ог имена на коме су углавном деца испод десет година која су побијена камама, бајонетима, секирама и тољагама, ухвати га мучнина због које није у стању да списак прочита до краја. Али егзекутори у овом монструозном злочину где су, поред усташа и домобрана учествовале и комшије Хрвати, обавили су посао хладнокрвно и темељно: све док су били убеђени да су побили и последње српско дете (и српског човека/жену), чију су имовину после масовно опљачкали. Срећом да су нека деца сплетом невероватних околности успела да преживе, попут Љубице Вучић – чије сведочење је детаљно забележио Лазар Лукајић.
Овај геноцидни злочин одвио се на следећи начин: у организацији великог жупана и стожерника за Бања Луку при НДХ, др Виктора Гутића, пристигла је из Загреба, неколико дана пре покоља, усташка јединица од две сатније, која је са неколико католичких свештеника које је предводио фра Вјекослав Филиповић, као и са локалним Хрватима, испланирала и спровела овај геноцид. Прво су неколико дана пре злочина побили све псе по српским предграђима Дракулићи, Мотике и Шарговац, под изговором да се појавило беснило, у ствари да пси лавежом по овим претежно сеоским срединама не би наговестили долазак незваних гостију. Пошто је те зиме пао огроман снег, наређено је да свака кућа мора расчистити снежне наносе при приступу кућном прагу.
Онда су у зору 7. фебруара усташе опколиле ова приградска насеља и кренуле према кућама предвођене локалним Хрватима који су им тачно показивали која је кућа српска и ко у њој живи. Улазили су у куће по стазама које су по наредби мештани претходно очистили и без једног јединог метка кренули да кољу српски народ. Било је немогуће побећи кроз сметове снега високе колико и просечан човек.
Усташе су упале и у Народну пучку школу у Шарговцу и од учитељице Добриле Мартиновић (која је Хрватица и која касније сведочи о овом злоделу) тражиле прво да одвоји сву српску децу, а онда да изведе из клупе једно српско дете по избору. Не слутећи шта ће се дешавати, ова учитељица бира Радојку Гламочанин – ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина – који је током рата био заробљен и пребачен у немачко заробљеништво. Онда католички свештеник фра Вјекослав Филиповић за катедром нежно узима ово дете, прво је поглади по глави, а онда почиње полако, натенане, језуитски хладнокрвно да је коље пред целим разредом, учитељицом и усташама! Деца вриште, падају у несвест, скачу, а усташе их полако чекају на бајонетима. Тога дана су на овај начин убили 52 српске деце у школи.
Овај злочин су послератне комунистичке власти заташкавле све до 1965. године. Тек тада je подигнут споменик са петокраком на коме је писало „Жртвама фашистичког терора” – на коме нису поменута ни националност жртава ни имена злочинаца. Број жртава је умањен и наведено је 1.400 уместо 2.315. Када је то видео Ђуро Гламочанин – који је преживео рат у заробљеништву, и коме су у овом покољу страдали отац, мајка, супруга и њихових једанаесторо деце, два рођена брата и њихове комплетене породице, породица трећег брата и многи рођаци – обратио се комунистичким властима са захтевом да се на споменику ставе православна обележја и прецизно напише које су националности жртве. Одмах су га ухапсили! Овај документовани пример показао је по ко зна који пут, на нашу велику несрећу, саучесништво католичких свештеника у усташко-хрватском геноциду над српским народом, као и потоње југо-партизанско саучествовање у прикривању истог.
Други злочин
Други догађај из књиге којим се бавимо одиграо се 7. децембра 1944. године у Посавини, само неколико месеци пре званичног краја рата. Сведочи Драгиња (Драгица Богојевић), која се касније удала у Душаниће и дошла у парохију проте Стевана. У време овога страдања имала је 14 година и живела је у српском засеоку Трњак у општини Доња Дубица у којој су Хрвати били у већини. Ово посавско подручје било је током рата под јурисдикцијом НДХ. Деценијама је Драгица због великог душевног терета била нема када је реч о паклу који је преживела, тек нешто некон 2000. године пристала је да све потанко исприча у диктафон аутору књиге Јовану Душанићу. Она говори како су усташе прво на ноћ између 6. и 7. децембра 1944. године отвориле брану и тако пустиле воду из Саве на засеок Трњак, како би кретање (бежање) било онемогућено.
Онда је 200 наоружаних усташа заједно са стотињак мештана-Хрвата кренуло да прикупља српско мушко становништво по селу са изговором да их воде на рад у Славонски Брод. Њих су ускоро све поклали и бацили у реку Босну код Баонове пустаре. Вратили су се у село где их је чекао део усташа и мештана-Хрвата, који су пазили да неко не покуша да побегне. Онда су кренули да сакупљају српске жене и децу.
Убацивали су их по већим кућама у селу, четрнаестогодишња Драгица се нашла у кући Мирка Зарића заједно са још 243 жене и деце, као и 3 старца. Свих 247-оро је угурано у две веће просторије попут шибица у кутији. Прво су бацили бомбе у просторије, а онда пијани упадали и масакрирали редом секирама српску нејач. Прву ноћ је некако преживело десеторо – од којих и рањена Драгица – коју је мајка пред смрт заштитила телом. Четворо који нису били тешко рањени, током мркле ноћи успело је да побегне из куће и да пронађе чамац којим су се превезли до села Јаруге. Драгица и још петоро деце је успело да се докопа штале у суседству и попну се у сено, где су се рањени сакрили по цичој зими.
Сутрадан је седмогодишња Драгиња којој су биле сломљене рука и нога, почела да запомаже од болова, док су јој друга деца држала руке преко уста да не би били откривени. Узалуд, усташе су чуле јауке и попели се у сено. Драгица је успела да се дубље увуче у сено, а усташе су остало петоро деце одмах ликвидирали. Драгица је једина остала жива. Али због рана и болова, као и због студени и глади, одлучила је да напусти скровиште, пошто је видела да су усташе напустиле Трњак остављајући двојицу мештана-Хрвата на стражи. Иако су обојица, свако на неки начин, узела учешће у претходним злочима, Драгица је у полусвести од хладноће, жеђи и болова, одлучила да им се јави. Препознала их је као комшије њене сестре Љепосаве, која је била удата у породици Топаловац. Једног је и површно познавала, а препознала га је када је полумртва, лежећи у кући Мирка Зарића у којој су били заточени, видела пијаног како са секиром улази у собу и узвикује: „Ја сам Божо Радош! Једва сам чекао да убијам!”
Драгица им прилази једва ходајући, сва изобличена и црвена од скореле људске крви по њеном телу, која је падала по њој за време масакра у соби где су били заточени. Драгица их моли да је не убију и каже да није ништа крива. Комшије-Хрвати, збуњени њеном појавом, одговарају да нико није крив – али да је наређено да сви Срби морају бити побијени. И онда се дешава драма какву само живот исписује: одлучују да јој помогну и да је спасе. Воде је сакривену кроз усташке страже прво у своју кућу и тамо је крију данима.
Њихове жене јој помажу да се опорави. Све време по селима на разгласу се чује да ће свако од Хрвата ко сакрије неког Србина бити убијен, као и да ће му страдати читава породица. После много мука, успевају да је прокријумчаре до мешовите породице Михаљ, која је живела у суседном хрватском засеоку Зорице, која је крила још једно српско дете Мићу Вујића. Мира Михаљ се догорава са својим девером Антуном, командиром страже, да намерно остави већи слободан простор на Сави, преко кога чамцем Мира Михаљ спашава Драгицу и Мићу „одвозећи их у Хрватску њеној мајци. Убрзо се у Зорицама сазнало да је Мира Михаљ спасла двоје српске деце из Трњака и она више никада није смела да се врати, него је са нама остала код (своје) мајке”.
Тако је у овом стравичном усташком покољу у Доњој Дубици убијено у једном дану 601 Србин из засеока Трњак, док је у другом засеоку Центар убијено 149 Срба (укупно 750 пописаних жртава). Међу њима су биле 143 труднице и 333 деце млађе од 15 година, од којих 132 деце млађе од 5 година старости! Комунисти су после рата подигли спомен-костурницу на којој су уклесана имена жртава без помињања националности, као и без јасне одреднице ко су били џелати, само је назначено да су побијени били „жртве фашизма”.
Мирко Зарић је за време масакра српске нејачи у његовој кући био у заробљеништву у Немачкој. Изгубио је у овом крвничком злоделу жену и петоро деце. По повратку из заробљеништва Мирко је засновао нову породицу, а једном од синова је дао име Симо – по свирепо убијеном мезимцу из првог брака. Тај Симо Зарић ће се касније оженити муслиманком, са којом ће добити децу. Сва њихова деца ће ући у брак са особама хрватске или муслиманске националности.
Тог Симу Зарића у чијој је кући пре његовог рођења почињен незапамћен злочин према српској деци и женама, деценијама касније осудиће у Хагу за ратне злочине над хрвтаским и муслиманским становништвом?! У монтираном процесу осуђен је на шест година, иако се одмах добровољно предао, уверен да је Хашки трибунал вољан да суди по правди. Мало је било што је његов отац Мирко изгубио петоро деце, већ је било потребно да „западни савезници” пошаљу на робију и Миркову касније рођену децу. Увек исти сценарио…
Трећи злочин
Трећи догађај из књиге који анализирамо односи се на страдање архијерија СПЦ током и непсредно после рата: на зверска убиства митрополита црногорско-приморског Јоаникија, бањалучког епископа Платона и митрополита дабробосанског Петра Зимоњића.
Митрополита Петра Зимоњића убила је усташка власт тако што су га 15. маја 1941. године ухапсили и одвели у Загреб. Одмах су почели са страховитим мучењима и понижењима. У једном дану, на путу за логор Керестинац, спроведен је са групом ухапшених правосланих свештеника улицама главнога хрватског града. Тамо их је сачекала маса Загребчана која их је пљувала и понижавала, док им је митрополит Петар Зимоњић успут делио благослове! Неки историчари тврде да је овај мученички ход архијереја СПЦ по улицама Загреба из прикрајка посматрао загребачки надбискуп Алојзије Степинац. У логору Керестинац митрополиту је обријана брада и скинута мантија. Кренула су нова страховита мучења. Убрзо је спроведен у логор Јасеновац, где је поново мучен до смрти и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
Епископ Платон Јовановић је убијен такође од стране усташа на свиреп начин. Није желео да напусти своје духовно стадо и да се премести у Србију, већ је остао до краја у Бањалуци. Усташе су га ухапсиле у ноћи између 4. и 5. маја 1941. године и одмах одвеле заједно са протом Душаном Суботићем колима према Котор Вароши. Унакажена тела ове двојице пронађена су 17 дана касније у речици Врбас. Откривено је да су претходно мучени, а временом се дознало да су сурово убиства епископа Платона и проте Суботића из Босанске Градишке, извршили Хрвати Мирко Ковачевић и Нико Чондрић, као и муслиман Асим Ђелић. Кости епископа Платона – бањалучког Новомученика – пренете су 1. јула 1973. године у крипту Саборне цркве у Бањалуци.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац страдао је од комунистичких власти у другој половини јула 1945. године у Аранђеловцу, сведочи између многих и прота Стеван Душанић, који је у овај шумадијски град подно Букуље пребачен да обавља службу након логоровања у Цапрагу. Аутор књиге, Јован Душанић, се између осталих позива и на историографију СПЦ која говори о судбини митрополита Јоаникија пре доласка у Аранђеловац, где се укратко говори о следећем. Митрополит, заједно са свештенством, доноси одлуку да се повуче са Цетиња заједно са српским националним снагама и избегну према Словенији, због најезде партизанске и совјетске армије.
Ова сеоба Срба у којој је било шездесетак свештеника и око шест хиљада црногорских четника је ухваћена, по свему судећу, код Зиданог Моста у Словенији од стране Прве југословенске армије којом је руководио Пеко Дапчевић (син ђакона СПЦ Јована Дапчевића). У овом збегу су се налазили и посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Србије и Црне Горе.
Сви су побијени од стране Пекових партизана – без суда – и бачени у масовне гробнице. Ретко кога су партизани поштедели одмах након хапшења. Митрополита су партизани пребацили у Загреб где га је ислеђивао лично Пеко Дапчевић, по сведочењу запосленог у цетињској Митрополији који је пратио лично митрополита Јоаникија. Пре самог ислеђивања, Пеко Дапчевић се најгрубљим тоном обрушио на митрополита. Јоаникије га је упозорио да тако не треба да разговара са њим и подсетио га да му је мајку ослободио из италијанског логора у Албанији. То је још више разбеснело Пека Дапчевића, који му је рекао да је то доказ да је био слуга окупатора.
Рођени брат партизанског команданта, а касније високог комунистичког функционера Светозара Вукмановића Темпа, свештеник др Лука Вукмановић (који је ухваћен у збегу заједно са митрополитом) није имао среће да преживи рат као ни Пекова мајка. Пребачен је убрзо из Загреба у Београд, као и митрополит Јоаникије, по личном наређењу Милована Ђиласа. Када су партизанско-комунистичке власти питале Темпа шта да раде са његовим рођеним братом, овај је одговорио „исто што и са осталима”. Прота Лука Вукмановић је убрзо убијен, а Темпо касније пише како са мајком никада није хтео да разговара о убиству рођеног брата и како јој је забранио да га за живота пита о томе.
Најпрецизнију истину о страдању митрополита Јоаникија Липовца сазнали смо захваљујући сведочењу Радојице Раке Ивановића, који је 1945. године био начелник ОЗНЕ за срез Опленачки. Рекао је укратко следеће: информисао га је бивши поп и новорођени друг Влада Зечевић да по наређењу Милована Ђиласа треба да прихвати и испита ухапшеног митрополита Јоаникоја, који се налази у Аранђеловцу у вили Малер (названој по бившем власнику Јеврејину Малеру), а посебно да проба да сазна што више о кретању Драже Михаиловића.
Рака Ивановић је ускоро први пут видео митрополита и описује да је при њиховом сусрету овај био измучен, поднадуо од батина, на бради му је била усирена крв, једва је стајао. Рака је погледао предмет и видео, између осталог, Ђиласовим рукописом исписано да „ако буде требало и по кратком поступку…” Дао је воде митрополиту и наредио да га нахране, да му дозволе да се одмори и да га нико не сме тући. Али, ускоро у Ракину канцеларију упада један од водећих људи ОЗНЕ – Василије Чиле Ковачевић, понаша се бахато и наређује му да што пре доведу митрополита. Одмах креће да га песничи, а када митрополит пада на под он креће да га шутира и гази. Пошто се Владика Јоаникије ускоро онесвестио, Рака је молио Чилета Ковачевића да престане да га бије онесвешћеног.
Рака Ивановић сведочи да је једном приликом у посету митрополиту дошла и другарица Спасенија Цана Бабовић, која је одмах кренула да чупа Митрополита за браду и косу. Када је Рака отргао са њега и замолио да то више не ради, отишла је без поздрава. Другом приликом је поново дошао Чиле Ковачевић, овога пута заједно са Милованом Ђиласом. Били су око два сата са владиком Јоаникијем, без присуства Раке Ивановића. Када су изашли из канцеларије, Рака је затекао митрополита онесвешћеног на поду, лицем окренутим према земљи у локви крви. Једва га је повратио, данима га је лечио.
Вишак историје
Записао је да му је 15. јула 1945. године, када се бар мало повратио, митрополит Јоаникоје рекао следеће: „Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видјети моје најближе, Црну Гору – српску Спарту, зрно слободе. Тако је, ваљда, записано и тако Бог захтијева.” Три дана касније, 18. јула, из Београда стижу Василије Чиле Ковачевић и Павле Баљевић. Владика Јоаникије је сазнао за њихов долазак и успео је да брзо преко стражара позове Раку.
Знао је да је то њихово последње виђење и опраштајући се са њим, замолио га је да мали пакет преда његовим најближим у Црну Гору уз речи: „Знај да мирно предајем своју душу Богу и сину Божјем, Исусу Христу. Никога нијесам издао, руке окаљао, Бог ми је сведок колико сам људи спасио…” Тога дана предвече, Чиле Ковачевић је извео Владику Јоаникија у Буковик, подно планине Букуље, где су његови пратиоци убили митрополита и закопали га у поток. Мештани који су успели из прикрајка да виде овај злочин сведоче да се „онај са брадом крстио и гледао у небо”.
Свети Архијерејски сабор СПЦ прогласио је 1999. године митрополита Јоаникија Црногорског за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих СПЦ. Његов директни убица, Василија Чиле Ковачевић, родом је из Грахова код Никшића, месташца недалеко од Острога. У духу тадашње традиције можемо са сигурношћу тврдити да је име добио по Светом Василију Острошком, на чијем трону је симболично седео митрополит Јоаникије Липовац.
Василије Чиле Ковачевић је службовао по Канади и САД као службеник Министарства иностраних послова у време када је Коча Поповић обављао дужност Савезног секретара за иностране послове СФРЈ. Умро је 1961. године у Сан Франциску, а сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. Чилетови саборци партизани су током рата и непосредно након њега по историјској науци убили 480 свештенослужитеља и архијереја СПЦ, док су усташе погубиле њих 280.
Ова три издвојена догађаја из књиге Јована Душанића најсликовитије показују страдалничку историју српског народа. Хвала аутору што је, како сам у предговору књиге пише, имао храбрости да се суочи са овим „вишком историје”, који Србима иначе замерају сви западни званичници. Сам аутор признаје са колико је уживања прикупљао грађу и писао књиге из историје његове породице и његовог родног краја, али и са колико је бола и муке, после много одлагања, натерао себе да ова трагична сведочења преточи у књигу. Хвала му довека на томе.
Разумем га у потпуности, јер знам колико сам само као обичан критичар сакупљао храбрости да, скромно приказујући ово вредно штиво, сусретнем поглед са овим сатанским злом. Ова књига, као и многе друге сличне, доказује дугорочно постојање мрачног плана упереног против српског народа на овим просторима – који мутирајући кроз историју у виду разних савеза, данас постоји у пакту Дубоке НАТО државе и дубоке титоистичке државе на тлу Србије.
Сви знамо као сведоци бомбардовања колико нам душа пати због трогодишње Милице Ракић, коју су убили НАТО агресори, и то од залуталог гелера. Ова књига потанко и историјски недвосмислено говори колико су слични зликовци побили Милица Ракић током Другог светског рата, са намером и уживајући у том сатанском делу, без испаљеног метка, камама и тољагама. Нека је овим земаљским мученицима вечна слава. Амин.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Јован Б. Душанић/Искра
