ЖИВОТ ЖИВИХ РАНА: Сећање јасеновачких заточеника поводом 80 година успостављања система логора смрти у НДХ

СЕЋАЈУ се крви. Лица мајки док им са дојки скидају децу и отимају. Сећају се подова на којим су лежали, мртви, њихови вршњаци.

И сточних вагона, исто тако крвавих, који су непрестано некуд одвозили народ.

У душе и малена срца детињства уписивао се врисак и јауци недокланих. У меморији замрзавале слике ужаса. Они их и данас носе и о њима сведоче. И живе да сведоче.

– То је, дете моје, живот живих рана – каже Гордана Радојчић, село Горње Набрње, Западна Славонија.

Тако се представља и враћа на изворе који јој дају снагу за још једно јутро. Још једно и још једно…

– У августу четрдесет друге су нас окупили у селу. Усташе, дабоме. Имала сам непуних седам година, а брат Ацо једанаест. Већ се знало да убијају читаве породице у Лици, Херцеговини. У Славонији бацају у бунаре. Затварају у цркве и пале. Мајка је слутила да и нас чека таква судбина… Онда је стигла наредба да у колони кренемо. А, куда, него у Јасеновац, шапутали су људи. Ужасан је био тај шапат који проструји кроз колону па се врати и увија се око тебе као змија. Стеже до врата, па пусти. И сад, понекад, током ноћи имам такав осећај. Гушење.

Спровели су их до Ђакова. Од Ђакова до Јасеновца. У вагонима за стоку. И пешке, километрима, где није било пруге. Многи су остали. Заувек остали на том путу. Била је то смрт пре смрти.

– Колико су нас вукли до Јасеновца, не знам, знам да су нас двоје раздвојили од мајке и старије сестре, ошишали. Памтим јаук мајке и страшне слике које ме прогоне… После покушали и нас да раздвоје, али смо заједно касније завршили у Загребу и ту нашли спас.

Милинко Чекић, Поткозарје. Говори тихо. Готово нечујно.

– Био је јул, друга година рата, сви смо у збеговима. Мајка у наручју носи бебу, повремено придигне старију сестрицу, а ја се вучем уз њих. Усташе су нас немилосрдно гониле…

Тек је напунио пет година. Довољно да се упамти. У дечју меморију се лакше уписује и зло.

Зато су их толико и убијали, да не памте.

– Ма, сећам се свега, само… само покушавам да потиснем најстрашније слике. Да ли успевам? Не. Лешеви су пливали око нас. Умрле од глади и исцрпљености у погледу да не обухватиш.

Опет вагони. Поново крв. И свуда смрт.

– То је моје сећање – каже Славко Милановић.

– Гледао сам сестру док је поред мене умирала од глади. Имала је четири и по године. Зорка. Зорка јој је било име. Била нежна као сламка. Мајка је плакала, усташе су галамиле. Чуо сам како мајку теше: „Шта ћеш, остао ти је Славко.“ А мени тек шеста година. Шта ћу ја мајци, само терет да јој будем. Пожелео сам да и ја умрем.

МАЈЧИНЕ СУЗЕ
ПРИЧА Даре Продановић:

– Рођена сам када се мајка вратила из логора у Немачкој у који су је из Јасеновца депортовали. У Јасеновцу су јој убили три сина. Најстарији је имао шеснаест, млађи десет и малени мезимац, за којим је мајка плакала до краја живота, три године. По повратку из Немачке, пожелела је да роди, да се утеши. Али утехе није било. Све њене патње, ја сам од ње у утроби преузела, уз њене сузе одрасла и, ево, данас плачем, као некад она.

ГРОТЛО, ПАКАО НА ЗЕМЉИ
СУСРЕТ и разговор са јасеновачким заточеницима уприличили су, поводом осам деценија успостављања система концентрационих логора Јасеновац, Музеј жртава геноцида и Удружење логораша Јасеновца. Трибину сећања у амфитеатру Народне библиотеке у Београду Отворио је др Дејан Ристић, в. д. директора Музеја.

– Јасеновац је био гротло, пакао на земљи и зато је важно да имамо сећање.
Ристић је најавио да је ова трибина прва у циклусу „Сусрет са историјом“, који ће уследити.