ЖИВОТ ЧОВЕК НА БАЛКАНУ: СЛУЧАЈ ДР НИКОЛЕ НИКОЛИЋА

СМЕЈУ ЛИ СРБИ БИТИ ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА?

Ових дана се, по ко зна који пут, креће у акцију смањивања броја жртава у Јасеновцу. Челник Музеја жртава геноцида у Београду, Дејан Ристић, никако да пређе цифру од сто хиљада, која му је одекуд октроисана ( ваљда Срби не могу да имају „превише“ жртава, јер су они „геноцидлије из Сребренице“, како је одлучио газда звани Нови светски поредак ).

Ко год има мало логике, и ко, бар мало, познаје историјске чињенице, не може тек тако да се помири са таквим ревизионизмом. Довољно је, рецимо, сетити се колико је људи са Козаре одведено у смрт, па да све буде јасније.

Немачка и усташко-домобранска офанзива на Козару почела је 10. јуна 1942. и трајала до 18. јула 1942. године. Водила ју је Борбена група „Западна Босна“, чији је командант био немачки генерал Фридрих Штал. До краја јула опустошено је 130 села, у логоре је одведено 70.500 становника, од чега 23.800 дечака и девојчица.

 

КЊИГА КОЈА ЈЕ СТИГЛА ИЗ 1948.

 

Запамтимо: само са Козаре одведено је, у једном „цугу“, преко 70 хиљада Срба! Највећи број је дотеран у Јасеновац. Наравно, неки су преживели, али огроман број није. Читаве области су у паклу на обали Саве затиране, а све у име „лијепе њихове“.

Зато је вредно сетити се човека који је овај логор описао у свој његовој страхоти.

Био је то др Никола Николић, чију је књигу „Јасеновац“ у свет пустила издавачка кућа ННК „Интернационал“ 2015. године, понављајући оригинално издање из 1948. Потоња два издања Николићеве књиге, која је објавио за живота, унеколико су „ублажена“, а самом Николићу нове усташе су претиле – што је утицало на аутора да обави извесне интервенције у првобитном тексту.

Није то ништа чудно: човек који је учествовао у, једином до сада, ископавању посмртних остатака логораша у Јасеновцу, оном из средине шездесетих година 20. века, академик Србољуб Живановић, морао је да бежи из СФРЈ, јер му је прећено да не објављује истину о истраживању.

 

КО ЈЕ БИО ДР НИКОЛА НИКОЛИЋ

Др Никола Николић рођен је у селу Барзоњи код Дувна 1896. године. Национално се изјашњавао као Хрват. Као гимназијалац, прикључио се „Младој Босни“ ( друговао је са др Младеном Стојановићем, једном од вођа партизанског устанка у Босни 1941. године, братом вајара Сретена Стојановића). На Бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на робију, а 1917. пуштен је из затвора и упућен на Источни фронт. У  Русији је примио идеје бољшевичке револуције, и оженио се Рускињом Мотјом, с којом је живео до краја живота. Између два рата, радио је као лекар у Загребу и био припадник комунистичког покрета, због чега је и хапшен.

Због илегалних веза са партизанима, био је 1942. одведен у логор Јасеновац, у коме је боравио до фебруара 1943. године. Размењен је за групу заробљених немачких официра, и обрео се у Санитетском одсеку Врховног штаба, а постао је и шеф Медицинског одељења НОВ и ПОЈ. После рата, био је редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Сарајеву, па је, зато што је бранио невино оптужене да су „информбировци“, и сам завршио на Голом отоку. Умро је 1986. године.

 

СЛИКЕ ИЗ ПАКЛА

 

Доктор Никола Николић је, како рекосмо, написао и 1948. објавио једно од најпотреснијих сведочанстава о паклу Јасеновца, јер је био лекар, који је видео много, и знао много. Он је јасеновачки логор представио у  истини његове стравичности:„Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“

Наравно, усташе су се такмичиле у клању. И ту ништа није измишљено. Николић сведочи:„Пао је приједлог да се такмиче тко ће однијети победу у брзини клања. Добитник добива име „кољачког цара“ уз посебну вечеру… Било је одређено, да се на дан 29. коловоза 1942. скупи што више људи за клање из логора. Не мање од две-три хиљаде“.

Победио је студент права са Широког Бријега, чувени Перо Брзица, који је за ноћ заклао 1360 људи.

Јасеновац је гутао и српску децу:„Усташе и Цигани ( које су усташе користиле као џелате, па их после убијале, нап.В.Д.) изводили су гушење над дојенчади и малом дјецом у самој Градини и у Старој Градишки. Друга врста гушења дјеце вршила се на тај начин што су живу дјецу стављали у вреће, завезивали вреће и бацали их у велику јаму, гдје су им мајке већ лежале заклане, и затрпавали их затим земљом. Дојенчад су гушили и у води“

Сада ревизионисти у Србији траже да све јасеновачке жртве именујемо. Размишљају ли ти паметњаковићи колико је одојчади побијено, а да се њихових имена више нико ни не сећа?

СМРТ КАО ПРИВИЛЕГИЈА

 

Усташка чудовишта су била демони у људском облику. И о томе је Николић сведочио:

„Свукао је жену доктора Сохра и ставио жељезни жарач у пећ да се угрије…

– Дакле, нећете да признате? – Извадио је из ватре усијано жељезо, које се грозно сијало.

– Дакле?

– У реду… када нећете…

Одмах се затим проломио врисак жене, пушило се и мирисало пржено месо. Цивидини јој је спалио брадавицу на сиси. Жена је пала у несвјест. Мала је врискала ужасним вриском: Мама, мама! Моја мама!…

Сутрадан су је поново извели из ћелије, поново палили другу брадавицу, прекосутра сполни орган и.т.д. …

Др. Сохр је нијемо шутио.

Усташе се разбјеснише. Мајсторовић је пограбио усијано жељезо, стргао хаљиницу с мале кћеркице, која је била прекрасно дијете и усијаним жељезом на грудима дјетета испалио два велика слова УО (усташка обрана). Прекостутра јој је учинио то и на челу….

Испалили су дјетету очи ….

Једног јутра чусмо, да је те ноћи заклано све троје у Градини. Свима се одвалио тешки камен с душе! Коначно!“

Јасеновац је, дакле, био логор у коме је смрт сматрана олакшањем мука. Скоро привилегијом!

 

ГОЛООТОЧАНИН

Како се искрени комуниста др Никола Николић нашао на Голом отоку?

Драгослав Михаиловић, драгоцени сведок прошлости, и данас је жив јер га је Николић на „Мермеру“ лечио од тешких последица злостављања. Михаиловић описује разлоге Николићевог страдања – бранио је невине људе са свог факултета:“И када су на факултету почели да хапсе, почео је да трчи лево и десно.“Ви, ви“, викао им је, „како се усуђујете!“ Убрзо се нашао са онима које је бранио“.

Касније му је др Николић рекао да су Титови измећари и УДБА своје методе мучења смишљали у договору са психолозима и психијатрима:“Наговештај страхота које су се одвијале на Голом отоку дао ми је својевремено др Никола Николић из Загреба, рекавши “да нису полицајци сами измислили сва она чуда на Голоме, већ да ту наука има упрљане руке”.“

Као личност, Николић је, вели писац „Петријиног венца“, био „уман и образован и у којечему смешно задрт и наиван. Био је добронамеран и добропамтило и, понекад, зајапурено свадљив. Био је храбар и тврд и није дао на се“.

Николић је преживео Голи оток, и вратио се својим пословима. Када је спремао друго издање књиге о Јасеновцу, беснео је МАСПОК. Михаиловић сведочи:“Тада су га, наводно, посетили неки људи. „Чујемо“, кажу му они,“опет то радите. Нама се, Хрватима, таква књига не свиђа. Ви имате синове и унуке. Ако не водите рачуна о себи, мислите бар на њих“.

Тако је то било, у „слободној“ Титославији.

 

ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

 

Ако ништа друго, вреди се замислити над чињеницом – један исти човек, лекар и хуманиста, др Никола Николић, робијао је под Аустро – Угарском ( као младобосански идеалиста ), под усташама ( као Хрват – комуниста ) и под Јосипом Брозом ( као „информбировац“ ). И то је живот ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ. Али не било ког човека, него човека поштеног, доследног, спремног да плати цену своје слободе. Има и оних других, тзв. „јајара“, мутивода и преливода који мењају мишљења и начине јавног понашања као доњи веш. И углавном су на власти. Или уз власт.

Никола Николић је, својим сведочењем – као историчар јасеновачког пакла и као човек од младости доследан свом југословенском и левичарском опредељењу – заслужио да га се заувек сећамо. Овај чланак је мали допринос том сећању.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЛИТЕРАТУРА:

1. Др Никола Николић: Јасеновац, ННК „Интернационал“, Београд, 2015.
2. Анђелка Цвијић:“Човек са четири живота“, Илустрована политика, 30. јун 2015.