ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Свитање Ловћена

Грачаница – Ослободи се Црна Гора! А кад ћемо ми, каже Дејан Крстић из Грачанице. После два месеца протеста, њихове снаге и изненађујуће жилавости, већини у региону, нарочито укључујући оне који су угрожени, чини се да је Црна Гора слободна. „Ови људи у литијама не пристају на друштво у коме су понижени и означени као грађани другог реда. У ствари литије личе на побуну робова, а да је реч о наводној слободи вероисповести, робови се не би бунили, пре ће бити да је овај закон требало да означи потврду тог робовласничког права”, сматра књижевник из Подгорице Радомир Уљаревић.

Тај осећај је исти овог четвртака на улицама црногорских градова. Он је супротан већинском искуству у односу са Црном Гором, које је наметнуо Мило Ђукановић и његов апарат. Доживљај земље је постао комбинација лежања на плажи и хипертрофиране локалне историје. Све понижавајуће одлуке, сигурно и без компромиса, доносио је аутократа с подршком Запада: референдум, промена имена језика, признање независности Косова, улазак у НАТО…

„Преко 85 одсто грађана је било против одлуке владе да призна Косово. Али ми смо ипак признали Косово”, изјавио је пре две године уочи посете Приштини председник Владе Црне Горе Душко Марковић. Омакло му се интерно истраживање јавног мњења, вероватно и због сигурности и брзине којом су разбили демонстрације у Подгорици, организоване 2008. након признавања косовске независности. Иза те ноћи пуне сузавца остала је слика свештеника раширених руку између полиције која испаљује сузавце и демонстраната што зграду парламента и полицију засипају каменицама. Из једних и других је избијао бес, само је свештеник Јован Пламенац, налик крсту, мирно стајао између њих. Шта га је погодило, то само он зна. Знао је да су провокатори и наивни демонстранти донели вреће камења с обале Мораче испод Немањиног града, знао је да су му негде у облацима сузавца отац Митар и син Крсто. Три генерације познате породице Пламенац биле су на подгоричкој улици. С искуством стеченим у београдским протестима, унук Крсто је свом ђеду навукао џемпер преко главе и извлачио га из сузавца и масе, док је куљао гнев и док су од државе Црне Горе бранили Косово.

Одбрану светиња у Црној Гори започео је давне 1972. Исо Махмутовић, који је изведен с групом својих радника да сруши Његошеву капелу на Ловћену. „Ја нећу да рушим светињу!”, рекао је и одложио пијук. Тим чином се овај Муслиман готово уписао у „Горски вијенац”, а постоје најаве да би ускоро могао добити и улицу у неком од црногорских градова. У то време је, противећи се скрнављењу Његошевог завета, велики српски сликар Петар Лубарда насликао „Сумрак Ловћена”. Драму која ће да расте око обезглављеног Ловћена и саму слику Мића Поповић је објаснио речима: „Гнев расте у тишини. Застрашујуће.”

Деветнаест година касније у духовно потпуно разорену Црну Гору дошао је митрополит Амфилохије. Тајна служба је сматрала да се црква никада неће опоравити и њени штури извештаји о његовом раду изгледали су овако: „Амфилохије с групицом следбеника био у Никшићу; после „Олује” 1994. – Амфилохије с групицом следбеника и избеглицама из Хрватске служио у Херцег Новом; после бомбардовања 1999. – Амфилохије с групицом следбеника, избеглицама из Хрватске и с Косова, почео да гради цркву у Бару; после Закона о слободи вероисповести 2020. – Амфилохије и педесет хиљада људи на улицама Подгорице!” Када су га 2018. у Бару, током градње црквице по узору на Његошеву капелу, више у шали питали: „Кад ћемо подизати ону праву на Ловћену?” Кратко је одговорио: „2020. године.” Нико му није веровао, а данас се на улицама градова у Црној Гори види да је капела обновљена у људима, да је одбрањен Његошев завет и да је сасвим извесна њена физичка обнова.

Колико се може овако и шта власт спречава да направи тешке инциденте као што је то чинила раније? Једним делом демократичности покрета у Црној Гори доприноси и технологија. Сваког тренутка хиљаде телефона снима све што се догађа. Снимају доушнике на зградама, снимају себе и своје, снимају полицију и истог трена хиљаде људи из хиљаду углова прати и бележи сваки покрет. Технологија је победила страх јер је Миливоје Брковић Брџа Црној Гори показао како му свемоћна Милова полиција не може ништа и да их је надиграо.

Покрет наде у који су интегрисани слобода, демократија, вера и нација дао је своје практичне и идејне одговоре.

Посткомунистички лидери су лако одузимали енергију националним и националистичким покретима и хватали снагу њихових најјачих таласа за своју ствар. С грађанским покретима је ствар мало компликованија због ширине критичког мишљења и масе појединаца која размишља својом главом. Хришћанско-грађански покрет и протест је тек потпуна непознаница. Како изазвати бес, како направити довољно велику провокацију према људима који се радују? Толико насмејаних људи на једном месту и бриге за друге и другачије није видела историја овог простора.

„Радује се и старо и младо јер нашим литијама дише дух слободе. Стари су се ђаволи бојали од крста, а ови се данашњи боје од слободе”, рекао је у четвртак на литији Миодраг Тодоровић, никшићки свештеник.

Ђукановић нема методологију, нема капацитет, нема чуло да преузме снагу покрета у Црној Гори. До децембра је био власник ове земље, а за два месеца је већински она заувек отишла од њега. Остао му је само гнев.