Живојин Ракочевић: Сиротиња златног града Новог Брда
Милица Филимоновић са унуцима испред куће у Новом Брду (Фото: Ж. Ракочевић)
После бомбардовања 1999. године рудници су престали да раде, многа насеља су етнички очишћена, а цела област је потонула у апатију оних који опстају на ивици сиромаштва
Највећа сиротиња на свету често живи на злату и дијамантима, поред богатих и исплативих природних ресурса. Ту су, поред рудника, код отровне јаловине – раде, силазе под земљу и једва преживљавају. Тако се деценијама за Ново Брдо говорило – ни већег богатства, ни веће сиротиње! После бомбардовања 1999. године рудници су престали да раде, многа насеља су етнички очишћена и спаљена, велики број људи је страдао, а цела ова брдовита област потонула је у апатију оних који опстају на ивици глади или потпуног сиромаштва.
Отац Ивана Миљковића био је рудар, погинуо је кад се преврнуо трактор, на њему су били заједно. Иван је преживео. Очеву пензију од 10.000 динара прима мајка. Ожењен је, прима дечји додатак за свог једногодишњег малишана. Темеље очеве куће, изграђене док је рудник радио, нагриза вода и малтер почиње да отпада. Био је дечак када је први пут доспео у новине. У сумрак близу куће срео је вука који је за врат зграбио њихово јаре и одвлачио га у шуму. Иван га је засуо каменицама и крваво јаре вратио у свој дом. Од тада до данас у тој кући мало тога се променило.
„Вода улази у кућу, нема олуци и тротоар”, понавља и показује, али му је тешко да одреди од чега би могао да живи, шта би и како радио. „Имао сам пластеник, сам га правио – од дрво. Осам година трајао и сатруо.”
На најважнији пут у животу он и његова супруга кренули су са новинарком листа „Јединство” Соњом Ивковић. Били су у Пећкој патријаршији и после тог ходочашћа родио се Срећко. Његова будућност овде није сигурна. Испраћају нас без речи. Поздрављамо се преко капије направљене од узглавља металних кревета.
Цела ова прича одвија се на неколико километара од средњовековног града Новог Брда, толико богатог да су га звали златни град. Свој процват је доживео у доба деспота Стефана Лазаревића, а векови су разнели његово благо на све стране. Ту у Извору живи и породица Ристић. У њој све пуца од живота. Иван је глава куће, има 39 година и петоро деце, јуче је крстио најмлађе. На шпорету се пеку паприке, мирише цео крај, велика тераса затрпана стварима. Он ради десет хектара земље, узима је под закуп.
Уз сталне крађе и пљачке, један од највећих проблема овог краја јесте продаја земље Албанцима. Кажу да се даје у бесцење, да посебно они Срби који су давно одсељени из ових предела чудесне лепоте јефтино продају своје наслеђе.
„Узимам земљу у закуп и у Грачаници. Имам краве, свиње, кокошке. Не планирам да продајем ништа. Има земље коју бих купио. Треба нам прикључних пољопривредних машина, растурач за стајско ђубриво”, каже Иван Ристић.
Повезаност ових људи са црквом дубока је и природна, а о њој је, чак и у временима комунизма, сведочио почивши патријарх Павле у својим извештајима док је био епископ рашко-призренски. Храмови, црквишта, света места на којима се молило ту су на сваком кораку. Цркве овде, у народном предању, лете с једног места на друго. Тако се верује да је, из околине Извора, Црква Светих арханђела прелетала у Драганац и да је тада настао манастир који је духовни ослонац овог краја и Косовског Поморавља. Готово нема породице у којој се, на неки начин, не види рука Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”. Стотине пројеката подршке, као и народне кухиње које хране хиљаде гладних и немоћних, води протиница Светлана Стевић.
Милица Филимоновић је прерано изгубила сина. Умро је док је спремао дрва. Остала је са снахом и три унука – Немањом, Душаном и Милошем. Најстарији, Немања, са једанаест година преузео је најтеже послове у свом домаћинству у селу Чука.
„Да су деца здраво, а све фали, синко”, каже Милица и показује незавршени и проширени део куће без намештаја, са терасом и широким погледом на имање и новобрдски крај.
„Обилазећи парохију, упознајући се с људима, дошао сам и до села Горња Чука. Видео сам како једно дете које је пети разред оре њиву. Био је Немања! У истом тренутку прође кроз мене неописиви осећај поноса, а истовремено и бола, сетио сам се ’Прве бразде’ и књиге ’Орлови рано лете’. Схватио сам да је орлић, због ране смрти оца, морао да рано полети. Бог му је дао снагу да поведе браћу, а Милош и Душан га у стопу прате”, каже отац Стево Митрић, новобрдски свештеник.
Он тврди да дечаци спречавају блиске рођаке да продају земљу и помиње како је срећан што ову, прерано одраслу децу између осталих помаже и редитељ Данило Бећковић из Београда.
Помоћ различитим путевима стиже до ових људи. Педагога из метохијског села Осојане, Соњу Вуковић, задужили су млади Срби из Беча окупљени у Организацији „Српски центар” да дође и види како овим људима може да се помогне.
„Шест година сам ложила дрва, па ми мама купила шпорет на струју за Светог Николу. Треба ми угаона гарнитура, да могу да легнем са бебом”, каже Наташа Милић из Прековца док служи сок од зове.
„Хоћу и ја да спавам с вама!”, довикује њена ћерка и радује се новом члану породице. „Српски центар” и млади људи ове организације обезбедиће јој кревет. Кад се беба роди, биће потребно све.
„Ми смо 2018. одлучили да помажемо зато што је тим људима најтеже. Немаштина, ограничено кретање, несигуран живот, стални напади… То не постоји нигде више у двадесет првом веку”, изјавио је за „Политику” члан „Српског центра” Александар Матић.
Како пронаћи посао тамо где је живот стао? Помоћ јесте неопходна – али како открити стотине малих, креативних решења од којих би овај свет могао да живи? Они често и не знају да траже: неки се стиде, једни мисле да им је довољно оно што је Бог дао, други су љути на власт која би морала да им помаже или да пронађе ко их деценијама пљачка и краде…
Све се у њима помешало: стид од сиротиње, страх и остављеност, суровост краја и несигурна садашњост. Ипак, живот на рушевинама, у легендама, на природним ресурсима, међу светињама даје наду да из ове сиротиње говори далеки сјај златног града – Новог Брда.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
