ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Пријатељи траже самоубиство

Да ли су вас пријатељи икада подстицали на самоубиство? Јесу ли вам, мало суптилније, говорили да се одрекнете неких важних, вероватно најважнијих делова ваше личности? Ако јесу, то може бити њихова ствар, али ако сте прихватили – тешко вама!

Ваш пријатељ је џелат, а ви сте, по најпростијој логици, једноставно жртва. Пријем Косова у Унеско за Србију значи да смо најближе тој логици, с малом разликом што овде имамо џелата, затим онога ко га подржава и, наравно, жртву.

Без обзира на то колико су многе светске, па и домаће уши осетљиве када се спомену српске жртве, случај Косова и Метохије је најбруталнији пример ове несрећне и парадоксалне логике. Реално сагледавање разорних историјских процеса, у којима смо сви учествовали и за које смо сагласни да су били катастрофални, нису утицали на промену става о нашем положају, потребама или правима.

Овде је све против Косова у Унеску: планско и појединачно уништавање највреднијег културног и верског наслеђа; етничко чишћење становништва; урбицид доведен готово до савршенства; слободе на минимуму подношљивости; живот у гето заједницама; уништавање језика и писма…

И може се тако набрајати унедоглед, то није историја, то је реалност на терену, покривена администрацијом и међунароним, албанским, па и српским ћутањем. Није као доказ довољно ни оно што вам се овог тренутка догађа.

После утакмице коју је Албанија играла против Јерменије и пласмана на Европско првенство, на цркву непроцењиве вредности, у Липљану, насрнуло је стотине младих људи, полиција их је зауставила, а онда су вандали продужили даље и каменовали српску школу.

Кога то занима?

Може ли европска правда да осети како се у малој кућици поред цркве од страха тресу троје деце свештеника Срђана Станковића? Не, то њу не занима, али како год, њихови животи и страхови органски су повезани са оним фрескама које се, на чување и старање, препуштају друштву које насрће на њих. Негде, на некој културолошкој, духовној, религиозној, па и државној равни већина српског друштва или нације, на личном и општем плану, осећа ту везу.

С друге стране, албанска етничка сила не признаје вредности изван себе, она се неће запитати за светски значај фреске Светог Василија Великог из 1331. коју би заштићену у Лувру, посетиоци гледали са раздаљине од неколико метара. Да су та црква и њене фреске у било којој европској престоници биле би један од културних центара, а у блатњавом Липљану који нема ништа важно сем њих, оне су легитимна мета већ петнаест година.

Треба ли због тога примити Косово у Унеско и једној бруталној стихији поклонити наша најважнија уметничка остварења? Реч је, наравно, о интересу и политици, а ту вредности одавно не станују. Уосталом, кога брига за Будине статуе, музеје по Ираку или Палмиру, кога брига за спржене фреске Богородице Љевишке у Призрену.

После 17. марта 2004. пријем Косова у Унеско је тешко понижавање европских вредности, то је један од оних апсурдних догађаја који у само срце погађају нормалан свет и обесмишљавају његов опстанак. Најгоре је, изгледа, што од нас „пријатељи“ директно траже да прихватимо и успоставимо однос међусобног поверења и зависности, који се јавља између жртве и џелата.

Уколико сте помислили да је таква болест одржива и да је залог за будућност, онда нема спаса ни нама, ни вашим интересима, ни косовској етнократији. Унеско ће својим ауторитетом покрити тај троугао, а тамни вилајет ће, временом, прогутати вредности које смо добили у наслеђе.

Са страхом што расте у кућици поред липљанске цркве нико не рачуна, он ће нам свима пљунути у лице.

Тагови: Живојин Ракочевић, Самоубиство