ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Подела је савршен пораз

У улици, на ободу Грачанице, у десет кућа, живи двадесет петоро деце. У овдашњем породилишту, протеклих година, рађало се више беба него у Прокупљу, Блацу и Куршумлији. Гето је настао, јужно од реке Ибар, као последица сукоба 1999.

У њему живи, раздвојено, у различитим деловима Косова и Метохије, око 80.000 Срба. Он је симулација нормалног живота и града, има позориште, сликаре, музичке школе. У гету су рођена ова деца: где је и од чега зависи њихова будућност. Сваки немир, инцидент или нетрпељивост средине појачавају страхове.

„Нека се причувају Срби, знају како су прошли 1998. и 1999”, поручио је из француског кућног притвора, Рамуш Харадинај.

Огроман број њему сродних групација, племенских и криминалних структура, не може да прихвати чињеницу да је 1999. „унутар албанске нације” преживела Пећка патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница. Да су остали Високи Дечани и ова деца у гету.

Свет се убрзано мења, зато јастребови Клинтонове и Обамине ратне администрације, у овом прелазном периоду кажу Албанцима: „Завршите посао!”.

Десетине гласова утицајних људи и медија обнављају стару тезу о подели Косова. План се састоји од само три потеза: изазивања терористичког напада у ком би страдао велики број Срба; реакције Београда и уласка српске војске до реке Ибар и на крају – муњевитог етничко чишћење Срба јужно од Ибра и уништавање свих споменика српске духовности и културе.

Улога Кфора и НАТО, у заштити Срба на КиМ, никада до краја није дефинисана. Зато се, као и 17. марта 2004., може очекивати потпуна равнодушност.

Упркос сигналима да ће НАТО штитити српске цркве и манастире, то се неће догодити, јер само потпуно разарање може уклонити „мину” из темеља албанске нације. За српска гета отворили би коридоре за излазак са КиМ.

У тим конвојима нашла би се, на путу према Мердару, и она грачаничка деца. Београду остају гола брда на северу Косова. Митровица као једина урбана средина нема више залеђе од 80.000 људи, који неће у њој живети након егзодуса.

Универзитет у Приштини без већине студената губи сваки смисао. Тако је албански национализам, једно време, потпуно намирен, а српски пораз би вероватно дотакао дно.

Подела Косова заснована на страсти територијализма и цртања граница, најгоре је од свих решења, јер ће Косово први пут остати без Срба, а духовни, културолошки и национални контекст без основних и конститутивних симбола.

Чак и у том случају раздвајање Срба и Албанаца није могуће. Анархична творевина на новим српским границама опет ће правити проблеме сличне данашњим.

Суочени са Албанцима, ми предуго имамо осећај да је наше време истекло. У тој журби се многима гола брда на северу Косова причињавају као будућност, а деца у Грачаници, Гораждевцу, Поморављу, Штрпцу као прошлост.

Реченица на глобалним светским ТВ мрежама, о рушењу Унеско блага на Косову живеће један дан. Толико су живеле Будине статуе у Авганистану или национално благо Ирака.

Ако се једног дана, на темељима Пећке патријаршије и Високих Дечана, буде организовао концерт класичне музике, сличан оном у Палмири, и ако у оркестру буде неко од деце из гета и конвоја биће јасно, и њему и нама, да смо живели готово савршени пораз.