ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Оливер, симбол трпљења

„САМО да остане жив, мада знамо како је он, у оваквом стању, сваки сат даље од нас“, каже Милена, супруга Оливера Ивановића.

Јасно је да је цео простор даље од правде, а већ је заборављено, како је одавно омбудсман Марек Антони Новицки рекао, да ће „Косово бити црна рупа људских права у Европи и свету“.

Тај који је имао храбрости и поштења да призна шта се догађа суочио се се на терену примене закона и права са етничким принципом који гласи: задржи што дуже можеш све што служи националистичким циљевима, мафијашиким структурама, искористи све без обзира на то да ли припада законским решењима СФРЈ, СРЈ, Србије или регулативама Унмика, а касније и косовских закона.

У том правном хаосу, нико се није снашао, а поставља се питање ко је имао воље, снаге и намере да било шта мења у провизоријуму где доминантно влада закон јачег. Црна рупа је намењена Србима, а они су побегли од ње у гета и одлучили да трпе, и да, ако је то могуће, преживе и остану у својим домовима.

На крају, пронашли су снаге да пуко преживљавање доживе као успех јер их репресивни систем није уништио. Та предуга историјска улога трпљења постала је начин живота са унутрашњим моделима опстанка и осећајем жртве спремне да трпи до бесмисла. Што је жртва била видљивија, рецимо случај „Мартиновић“, то су јој шансе да преживи биле мање, јер је била мета најбруталнијих напада са свих страна.

Оливер Ивановић је постао симбол трпљења, натерали су га да буде политичка жртва и политички затвореник, а он је сада, штрајком глађу, стављањем живота на коцку и личном жртвом одлучио да прекине неправду. Остаће жртва и ако га осуде, ако му пронађу кривицу. Шта год да му се деси, он ће, изгледа, успети.

Тагови: Живоји Ракочевић, Оливер Ивановић