ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Како нам недостаје Оливер

Косовска Митровица на данашњи дан пре четири године – град без осмеха, с људима који плачу на улици. Комадић града у који је Ивановић уградио свој живот изгледао је празно и залеђено

Рачак, НАТО бомбардовање, изгон 1999. године, Старо Грацко, побијена деца Гораждевца, погром 17. марта 2004. – догађаји су после којих ништа није било исто. Већина ових злочина постала је трајни симбол, а осмишљена је и изведена да зада коначни ударац Србима, њиховој држави, култури и духовности, не само на Косову и Метохији. Фатални ударци с трагичним последицама погађали су већи број људи, а убиство само једног човека у срце је ударило Србе на Косову и Метохији. Тај човек се звао Оливер Ивановић. После његове смрти ништа није било исто, а празнина тог одласка може се упоредити са злокобном тишином која је настала после етничког цунамија из марта 2004. Да ли и како та тишина данас траје?

„Оливер ми недостаје као неко ко је увек ту, за све! Најуспешнији повратак Срба на Косово везује се за митрополита Амфилохија и Оливера Ивановића. Како се само борио за села Синаје, Мојстир, Драгољевац или Осојане у Метохији! Био је непрестано стоички присутан и у најтежим ситуацијама смирен и достојанствен”, каже Горица Шћепановић, која га је често пратила као новинарка или чиновница неке од међународних мисија.

Како је изгледала Косовска Митровица на данашњи дан пре четири године? Град без осмеха, с људима који плачу на улици. Комадић града у који је Ивановић уградио свој живот изгледао је празно и залеђено. И они који су га волели и подржавали, и они који су га нападали и осуђивали знали су да је урадио нешто важно за Косовску Митровицу, знали су и да је спреман да од хаотичног збега и претеклог градског духа направи град.

Када му је француски официр 1999. године саопштио да не може да заустави Албанце који надиру са југа, Ивановић је одговорио да ће ићи до краја и да ће минобацачима који се налазе иза брда уништити и оно мало што је остало од града. Одмах након тог разговора, на кључним тачкама раздвајања, на реци Ибар појавили су се француски тенкови. Минобацача није ни било, био је то потез човека који верује да може спасти град. Спасавање или отварање могућности да Срби учествују у животу града јесте најважнији потез Оливера Ивановића.

Страх Албанаца, странаца, а и Срба да тај способни човек може направити град одвео га је на трогодишњу робију. Тада се видело да се на њему ломе управо те три доминантне силе: албанска етнократија и освета Србима, међународни страх да локални Срби могу показати своје добро лице у пропалом пројекту „Косово” и српски криминалци и политички противници којима је био озбиљна претња и препрека.

„Има ту нешто”, понављали су. „Треба испитати његову улогу у рату 1999.” Док се његова улога „преиспитивала”, провео је три године у затворском, наранџастом „гвантанамо” комбинезону. Када смо га, неколико дана по изласку из затвора, срели у Метохији, срчано и као дечак говорио је како би повратници требало да праве трајне производе од јагода. Одело на њему било је три броја веће. На спот који је од њега правио националног издајника одмахивао је руком. Затвор га је начео, неодступни борац је изгубио контакт са својим противницима. Остао је сам на брисаном простору, претворен у мету са идејама о промени и демократији. Урбана легенда каже да није страдао од метака који су га погодили у леђа, већ да је био смртоносан онај који га је ударио са стране. Покушао је да се окрене и угледа лице противника.

Жалост је била општа и велика, а према њој су се мерила громогласна обећања да ће се пронаћи наручилац и починилац убиства најпросвећенијег и једног од најважнијих политичара које је овај простор икада имао. Онда је све утихнуло и претворило се у фразе. Силе које су Ивановића и његове идеје уништавале за живота немају никакав интерес да се другачије понашају после смрти. Доказ за то је једна обична камера у Косовској Митровици која је сасвим сигурно снимила убицу или убице. После Оливерове смрти она је наставила да ради и након петнаест дана аутоматски обрисала снимљени материјал. За петнаест дана из Приштине су петнаест пута могли пешке да дођу до те камере албански и европски истражиоци, док су њихове београдске колеге, уз све препреке, такође пешке, у тих петнаест дана, могле доћи до доказа. То је један од примера како завера неправде и ћутања стоји над човеком који је свима био потребан и ког нико није желео да заштити.

„Оливера нисам познавао, али ми он данас више значи као симбол непристајања на једноумље. Можда једини којег смо с правом могли назвати косметски политичар (са дозом локалних интереса), а да не мислимо на квазиполитиканство”, каже Цветко Станојевић, глумац и редитељ Српског позоришта из Гњилана.

У јавности је неколико пута помињана могућност формирања Међународне комисије за истрагу убиства Оливера Ивановића јер се веровало да само неко са стране може пресудно утицати на покретање озбиљног поступка. Веровало се и да ће његови међународни пријатељи подржати ту идеју. И од њих је, као одговор, стигло само ћутање.

Из четворогодишње празнине израња бол сестре, брата, деце, породице, пријатеља; израња насмејано лице Оливера Ивановића, с јасном и недвосмисленом поруком да нам свима треба слободе, демократије и правде.