Живојин Ракочевић: Истина је страшна

На месту отмице, у знак сећања окупило се 30 колега (Фото Д. Р.)

Пре 24 године у Виногорју између Зочишта и Велике Хоче у општини Ораховац нестали су новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Они су били екипа Радио-телевизије Приштина која је тог дана требала да уради причу о отетим монасима из манастира Зочиште. Скренули су на погрешан пут и о њима се до дана данашњег не зна ништа.

„Бојим се да је истина јако страшна, пошто не можемо да дођемо до ње”, казала је Снежана Перенић, супруга несталог Ранка

Сви покушаји Међународног комитета Црвеног крста и ондашњих власти да се новинари ослободе или пронађу завршени су неуспехом. ОВК их је отела, а касније, по доласку међународне управе на Косову, случај је готово пао у заборав. Удружење новинара Србије је одмах након сукоба 1999. почело са обележавањем дана када су нестале колеге, протестима испред зграде Еулекса у Приштини и сталном потрагом за било каквом информацијом која би довела до истине и расветлила судбину несталих колега.

У међувремену је направљено велико истраживање које је обавила новинарка Јелена Петковић и из њега се сазнало да је на Косову и Метохији од 21. августа 1998. до 2002. године страдало 17 медијских радника. Нестало је или убијено седморо Срба, седморо Албанаца и троје немачких новинара. За сада је процесуиран само један случај.

„Прошло је скоро четврт века од када су нестале наше колеге и од када ми не знамо шта се догодило. За то време сменило се 11 шефова Унмика, седам шефова Еулекса и ми немамо ефикасне истраге које би нам показале шта се догодило и ко су људи одговорни за оно што се догодило”, рекла је новинарка Јелена Петковић

Судбина Ђура Славуја и Ранка Перенића је покренула ово истраживање и открила детаље из којих се види да је простор Косова и Метохије једно од оних места на којима је страдало највише новинара и медијских радника у Европи. Што се тиче новинара који су извештавали и радили на српском језику страдали су због своје етничке припадности, док је већина Албанаца страдала због тога што су их видели као припаднике друге политичке опције.  У сваком случају, већина је страдала у доба мира и по завршетку ратних сукоба.

У име ДНКиМ присутнима се обратила новинарка и уредница РТВ Ким Зорица Воргучић: „Поражавајуће је што институције, како домаће тако и међународне, не чине ништа да се овај и други случајеви нестанака новинара разреше. Еулекс је обуставио истрагу, а премијер Косова Аљбин Курти, који је више пута истицао да је у процесу дијалога између Београда и Приштине приоритетно решавање питања несталих, више пута је себе демантовао. Овом приликом апелујем и на албанске колеге и удружења да нам се придруже у овој борби.”

„Мисија ОЕБС-а, заједно са Удружењем новинара и многим другима, наставља да позива правосудне институције да активно траже оне који су одговорни за овај и остале злочине против новинара и медијских радника. Док се сећамо несталих новинара, сећамо се такође и њихових породица и важности јавне дискусије која би допринела подизању свести о окончању некажњивости. Окончање некажњивости за овакве злочине је одлучујуће да би се спровела правда и да би се такви злочини спречили у будућности”, закључио је Мајкл Давенпорт, шеф мисије ОЕБС-а на КиМ.