Кампања по најутицајнијим западним медијима како је Србија земља за углед и најбољи пример борбе против ужасне глобалне пошасти, морала је одмах да буде заустављена.

Хвалоспеви о Београду као граду који је једини великодушно и домаћински отворио своје капије за све комшије да се бесплатно вакцинишу, морали су хитно да се прекину.

Не сме више да се прочује да је Србија у прве три земље у Европи по вакцинацији становништва и да је ставила здравље народа испред геополитичких позиционирања и сукоба.

Без одлагања мора да се спречи етаблирање истине да се као успешан показао концепт неутралности и несврставања који је обезбедио Србији да данас има довољно вакцина и из Русије и Кине, али и Америке, Немачке, Британије.

Из ових стопа мора да се згази и сакрије чињеница да је Србија кудикамо брже и ефектније реаговала на корона зло од комплетног НАТО окружења који је једини на правом и безгрешном реформском и безбедносном курсу.

Из свих оружја морају да се убију све покуљале вести о томе да су држављани Европске уније масовно запуцали у Београд са све заврнутим рукавом и спремни за цепиво.

И онда је дошло до поменутог контранапада.

Порука која је смишљена у медијско-политичким Западним лабораторијама громогласно је лансирана у јавност и гласила је:

„Није Србија то што видите својим очима.

Није Србија то што сте на кратко помислили да јесте.

Није Србија то што чујете о њој.

Запамтите заувек – то  је геноцидна држава са геноцидним народом“.

И најпре је, тек као предигра, у Црној Гори изазвана чак и тешка политичка криза пошто се вештачки наметнуо и реафирмисао евроатлантски наратив о српском геноциду у Сребреници.

А после свега неколико дана, амбасадор Немачке Томас Шиб извукао је из корица адут да је бомбардовање 1999. године било оправдано да би се спречило да Срби почине геноцид на Косову.

Блицкриг акцијом, западни спиндоктори изокренули су тако стварност по моделу посттоталитарних пропагандних агресија.

Новим априлским бомбардовањем, садашњи западни савезници вратили су филм, јефтином паралелном монтажом, две деценије у назад. Узалудно верујући да ће им неко опет поверовати.

Срећом, та превазиђена реторика 2021. године звучи толико јалово, глупаво и безнадежно заробљено у матрицама прошлости, да је можда и најбоље не одговарати на њу.

Таква трабуњања из претходног века данас више звуче као израз дубоке немоћи и стратешког бауљања моћне Немачке и још (не)моћнијег евроатлантског корпуса.

Уместо гневних одговора, дипломатских мера и међудржавних нота, можда је и најбоље да се само мирно насмејемо екселенцији Шибу и његовим савезницима.

И рецимо, да их несебично и хумано позовемо колективно следеће суботе на Сајам – на пелцовање истином.

Треба им само добра воља. Неће  морати ни да се пријављују преко е-управе…

О изјави немачког амбасадора и мотивима изјаве о Сребреници више сазнајте у емисији „Од четвртка до четвртка“