ЗЕМЉА ОДСЕЧЕНИХ РУКУ: Белгијски краљ Леополд II или БРИСЕЛ КОЈИ ТО И ДАНАС ЈЕСТЕ

Једна од највећих држава у Африци, Репоблика Конго је за свој суверенитет платила тешким мукама, које су задесиле не само једног од њених лидера, Патриса Лумумбу, него кроз историју, цео њен народ. Најпре су, у средњем веку, милиони робова одведени у Америку управо из Конга, а на прелазу из XIX у XX. век колонијалисти су овде направили прави пакао, поново уништавајући милионе људи. И у наше доба, Конго, богат ресурсима, растрган грађанским ратом, остаје једно од најстрашнијих и најнесрећнијих места на планети.

Када се говори о колонијалној подели света на прелазу из XIX у XX  век, примећује се да је Белгија заузела само једну колонију. Али коју! Површина савременог Конга је већа од 2,3 милиона квадратних километара, што је четвртина површине целе Европе. Овако вредан „плен“ је остварен за време владавине белгијског краља Леополда II (1835–1909). Исти је био је у сродству са енглеским Виндзорима и био је рођак краљице Викторије. Занимљиво је да није знао чак ни фламански, који је био матерњи језик више од половине његових поданика, али је веома волео новац.

Леополд II је на белгијски престо ступио 1865. Пошто је Белгија била уставна монархија, земљом је владао парламент, а краљ није имао стварну политичку моћ.

Леополд II је почео да се залаже за трансформацију Белгије у колонијалну силу, покушавајући да убеди белгијски парламент да усвоји искуство других европских сила које су активно освајале земље Азије и Африке. Међутим, наишавши на потпуну равнодушност белгијских парламентараца, Леополд II је одлучио да по сваку цену успостави своје лично колонијално царство. Конго се налази у самом центру Африке. Зато су европски колонијалисти то јест један једини краљ Данске. Је успео да стигне овде тек крајем XIX века.

Године 1876. спонзорисао је међународну географску конференцију у Бриселу, током које је предложио стварање међународне добротворне организације за „ширење цивилизације“ међу становништвом Конга. Један од циљева организације био је сузбијање трговине робљем у региону.

Као резултат тога, створено је Међународно афричко удружење, чији је председник постао и сам Леополд II. Његова енергична активност у области доброчинства обезбедила му је репутацију филантропа и главног покровитеља Африканаца.

Године 1884-1885. у Берлину је сазвана конференција европских сила ради поделе територија Централне Африке. Захваљујући вештим интригама, Леополд стиче у лично власништво територију од 2,3 милиона квадратних километара на јужној обали реке Конго и успоставља тзв. Слободна држава Конго.

Према Берлинским споразумима, он се обавезао да ће бринути о добробити локалног становништва, „побољшати моралне и материјалне услове њиховог живота“, борити се против трговине робљем, подстицати рад хришћанских мисија и научних експедиција и промовисати слободну трговину у Региону.

Заинтерсованост овог „краља бизнисмена“, како су га тада називали, за развој колонијалне политике Белгије и за развој тада неистражених и неподељених афричких земаља постало је повод за сазивање Међународне конференције географа у Бриселу. 1876. за разматрање комплекса проблема у Централној Африци, а 1877. – оснивање Међународне асоцијације Африке.

У оквиру створеног Комитета за проучавање Горњег Конга, 1878. године, Леополд II  је субвенционисао експедицију Енглеза Хенрија Мортона Стенлија у Конго. „Адвокати“ експедиције су формализовали „закључивање споразума“ са локалним челницима. Они су на поменуто удружење (Комитета за проучавање Горњег Конга) пренели права свог племена на земљу, као и трговачки монопол.

Документи су садржали иклаузуле о обавезном обезбеђивању радне снаге од стране челника за све потребе удружења, о давању права на наплату накнаде за земљиште и водене путеве, о уступању ловишта, рудника, рибарства, шума и свега осталог. незаузету земљу коју „удружење“ жели да стекне. Оне филантропске клаузуле су изгледа успут испале из списка докумената новостворене НВО.

Вође племена обично нису разумели ни реч у документима састављеним на француском и енглеском, али су за њихово поштовање добијали оно што су сматрали веома вредним поклонима – тканине, униформе, ливреје, флаше жестоког пића… „Рад на документима“ је био завршен до јуна 1884. и Стенли је отпловио у Европу са снопом уговора о преносу више од 2 милиона квадратних километара тропске Африке белгијском краљу.

Никада у историји није забележено успешније и муњевитије  освајање тако огромне територије. Убрзо је проглашена „Слободна држава Конго“ на земљама које је „проучавао“ Стенли, а на Берлинској конференцији 1884–1885, Леополд II је признат као њен „суверен“ – господар.

Треба још једном нагласити  да Конго на почетку није био чак ни белгијска колонија, већ лични посед белгијског краља, који је он с профитом продао својој земљи пре своје смрти 1908. године. А за све то време су се на земљи Конга дешавале страшни злочини.

Када је Конго постао белгијска колонија, тачније, лично власништво белгијског краља Леополда II, он је, уместо хуманитарним организацијама (као је био обећао), преплавио Конго бандама казнених снага које су деловале под командом европских официра и уништавале читава села људи за најмањи прекршај. Ова приватна војна структура се звала „Јавне снаге“ (Force Publique).

Површина нових краљевих поседа била је 76 пута већа од површине саме Белгије. Основу Леополдовог богатства чинио је извоз природног каучука и слоноваче. Услови рада на плантажама каучука били су неподношљиви: стотине хиљада људи је умрло од глади и епидемија.

Већина становништва је морала  да ради на плантажама каучука. Белгијске власти су се досетиле на који начин изузетно ефикасно повећати продуктивност. Благодарећи томе производња каучука из Конга је за свега десет година повећана  40 пута.

Леополдови кербери су често, а да би натерали локално становништво да ради ефикасније, узимали жене за таоце и држали их ухапшене током целе сезоне жетве каучука, али то је био и најблажи вид кажњавања. Метода је била једноставна као натпис на капијама немачких концентрационих логора. Ономе ко не би испунио квоту за скупљање каучука, била би одсечена рука и не само одраслима, него и деци. Непоштовање норми се кажњавало и стрељањем.

Белгијска влада је пребројавала сваки метак, па је од џелата „Јавних снага“ захтевала да дају одсечену руку стрељаног лица како би потврдили да је патрон коришћен за своју намену и да није продат локалним ловцима. Поред тога, за свако погубљење су џелати добијали награду.

За најмањи прекршај радници су сакаћени и убијани. Крвници су временом постајали лукавији – једноставно су продавали метке а почеле да секу руке живим људима. На крају крајева, одсечене руке су коришћене и као валута у Конгу. Скупљали су их џелатии из Force Publique, али су их скупљали и сељаци.

Ако би стандарди за жетву  каучука у једном селу били превисоки, оно би напало друго село да плати белгијском краљу страшну откупнину. Врхунац производње каучука у Конгу догодио се између 1901. и 1903. године. Тада су руке почеле да се мере корпама. Ако нисте испунили квоту за сакупљање каучука – имате две корпе руку и оправдали сте се.

Стање у Конгу је бивало све страшније. Стопа наталитета у земљи је знатно опала, глад и опаке болести су се муњевито шириле. Током првих 40 година белгијске владавине, становништво Конга се смањило за 15% (са 11,5 на 10 милиона људи). Леополд II је продао Конго белгијској влади тек пре своје смрти, 1908. Није осећао ни трунке жаљења за милионе осакаћених и убијених људи.

Ево неколико застрашујућих записа учесника и очевидаца трагедије која се одигравала у Конгу захваљујући „хуманисти“ Леополду II, родом из нама добро познатог града Брисела, из кога и даље другим народима, па и нама Србима, неко покушава да кроји капу. 

Шарл Лемер: „Током мог боравка у Конгу, био сам високи комесар Екваторског округа. Када је реч о каучуку, одмах сам писао влади: „Ако желите да сакупљате каучук  у округу, онда ћете морати да сечете руке, носеве и уши.

Даље бележи: 14. јуна 1891. Упад на село Лоливо, чији су становници одбили да дођу на сабирни пункт. Одвратно време, киша у бујицама. Група села је била велика нисмо могли све да уништимо. Убијено је 15 црнаца. Истог дана, 14. јуна 1891. у 5 сати ујутро послао сам Занзибарца Мехудија са 40 војника да спале Нколе. Операција је била успешна. Поручник Саразејн је 13. јула 1892. предводио рацију у села Бомпопо. Убијено 20 домородаца, заробљено 13 жена и деце“.

Официр Луј Леклерк, 1895: „21. јун 1895, долазак у Јамбиси у 10:20. Неколико група војника је послато да очисти подручје. Неколико сати касније вратили су се са 11 глава (одсечених)  и 9 заробљеника. Пловило које је послато у потеру 22. јуна донело је још неколико глава. Сутрадан су испоручена три заробљеника и три главе. Војници су пуцали и убили човека који је тражио жену и дете. Спалили смо село“.

Британски путник и путописац Еварт Гроган писао је 1899. о североисточним регионима Конга, који се граниче са британским поседима: „Када сам летимично истражио то подручје, видео сам скелете, скелете свуда. Начин на који су лежали говорио је о зверствима која су овде почињена.”

Касније су фотографије које су снимили мисионари разорених села и осакаћених Африканаца, укључујући жене и децу, приказане у свету и имале су огроман утицај на формирање јавног мњења, под притиском којег је краљ 1908. године био приморан да прода своје имање држава Белгији.

Тада је белгијски краљ био један од најбогатијих људи у Европи. Тачан број убијених у Конгу током Леополдове владавине није познат, али стручњаци се слажу да је становништво Конга знатно опадало током 20 година.

Бројке се крећу од три до десет милиона убијених и превремено умрлих. Године 1920. становништво Конга је чинило само половину становништва из 1880. године.

На конференцијама за округлим столом у Бриселу 1960. године, на захтев страних делегација које су представљале Белгијски Конго, белгијска влада је била принуђена да изјави своју сагласност да додели независност колонији.

Белгија је ипак, ипак и после смрти крволока ЛеополдаII наставила да израбљује Конго и уништава леполики народ ове централноафричке државе. Све до 1958.године у Бриселу је био отворен зоолошки врт за људе. Није оксиморон, reč зоолошки и реч људи заједно, јер „племенити и цивилизовани“ белолики нису црнолике „дивљаке“  сматрали за људе. О зоолошком врту за људе у Бриселу, и не само у Бриселу у једном од идућих јављања врли читаоче.

Конго је проглашен за независну државу 15. јуна 1960. године, али како то обично бива, земљу је тада захватила оштра политичка криза коју су наравно изазвали  стари репови власти у виду метастаза неморала, модерног канибализма, нељудскости, злочина и голе пљачке Републике Конго и њеног становништва.

 

(ИЗВОР: Текст је објављен на руском језику, на сајту LIVEJOURNAL под насловом: Страна отрубленных рук. Как бельгийский король тиранил народ Конго) https://www.livejournal.com/media/266240.html

Текст превела и уредила
Радојка Тмушић Степанов