ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Шта се уствари догађа у Србији?

1.

Можда би та патологија која осваја јавни простор у Србији неком била и забавна кад не би била толико некрофилна, кад не би тражила крв. Једни би да Вучић не погине и радо би га заштитили, али, авај, како ће кад је он већ толико пута галамио о свом убиству и државном удару. Као онај чобанин из приче који је зезао село вичући „вук!“, па кад се вук стварно појавио… Знате то већ. Они не би да се догоди нешто страшно, али држе се принципа. А, и ако се Вучићу најгоре догоди, шта они ту могу, уосталом, неће им недостајати.

Други би опет да буду разложни: а што се качи с Америма? Тај свет озбиљно се бави политиком, зна обичаје, и како они да спасавају полуделог самоубицу. А ево и добронамерних реалиста – они Вучићу саветују да су америчке претње најјачи аргумент да се што пре организује венчање Србије и Америке. Мудрост сипа из њих као из очева који су дали руке својих ћерки просцима који су их претходно силовали, и не могу да се закуну да неће опет.

2.

Наравно, та малигна плиткоћа антивучићевске хистерије – која је само врх деценијама преузиманог наратива о још превеликој, прејакој и прекобројној Србији да би се намирио балкански мир – налаже да његово убиство ипак јесте неко решење. И око тога се полако, као паукова мрежа, склапа консензус дела странаца и дела елита – од либералних до националних – затим политичког подземља, регоналних феудалаца и класичног подземља. И сви су они ради да засучу рукаве и спасавају Србију, али зашто би спасавали Вучића кад је само Србија без њега вредна спасавања.

Тај одвратни концепт намерно превиђа најважније: вика коју је подигао Вучић данас је, колико год недовољна, једино што га штити од метка. Могле би да га сачувају службе? Полиција? Телохранитељи? Будимо озбиљни! Само та галама коју производи држи га на земљи и факат је да због те галаме, ако му се нешто деси, на свету неће бити никог ко неће знати да су то били Амери. А ови наши мајстори тако би улетели да се туку на његовој страни, само кад не би толико галамио. Бедно!

3.

Све су то зле глупости света, коме је поглед на Вучића толико сузио слику да не види ни толико да се у Србији догађају важне ствари. Не бих још увек рекао, као Чепурин, да је реч о „историјском заокрету“ Србије, али чињеница је да је Београд затегао према Америци и ЕУ. Зашто је затегао? Зато што не може или неће – свеједно – да испоручи ултимативне захтеве на Косову и Метохији, у Српској и поводом Русије. Ако би их испунио, то би можда за прво време могло да га спасе споља, али тад ничег не би било што би могло да га спасе изнутра. Једноставна математика, и ту простора за политику, бар колико је до Србије, једва да је нешто остало.

И сви ти трагови који се пажљиво постављају у Вучићевој околини – од зоље у Јајинцима, преко наводне бомбе у Ер Србији до експлозива у новобеоградској гаражи – све су то прецизно исписани знакови. Сав тај криминални шљам који се около мува – исто тако. И није порука Вучићу само да ће бити убијен него да ће бити убијен као криминалац. Уосталом, шта друго сугерише овдашњи дневни лист који за једну од могућих мета – Вучићевог брата Андреја – отворено поставља питање да ли би могао да постане жртва зато што је брат српског премијера или зато што мало сумњив. Ако је прво, можда и није добро, али ако је друго, у чему је ту разлика од десетине уличних убистава за кило кокаина.

4.

Важно је знати да то није први пут да се у Србији формира консензус странаца, дела елита и подземља. Уосталом, довољно је сетити се Петог октобра, кад је у ноћи која је слутила на обрачун за рачун опозиције и странаца један од сурчинских криминалаца са својим људима на линији ватре држао зграду државне безбедности а други Генералштаб. Важно је знати и то да је овај други ушао у НАТО пре него што је то иком у Србији било понуђено, тако што се његова безбедност, кад је требало да сведочи против одметнутих припадника свог клана, чувала у једној бази НАТО у Словачкој.

Важно је знати и то да обрачун са црногорским подземљем, нaјдуговечнијом неначетом формацијом тог типа у Европи, никад није био услов за пријем Мила Ђукановића у ЕУ или НАТО. (Зашто? Можда зато што они у Јајинцима имају задатак да неког уведу у НАТО.) Као и то да је српским фудбалским навијачима, данас озлоглашеноj групи, Веран Матић за учешће у Петооктобарској револуцији додељивао награде Б92.

Данас, кад поред куће Вучића у Јајинцима припадници црногорског подземља – који се за свог господара нису једном тукли по Србији – остављају своје претеће трагове, важно је знати и то да се то не догађа зато што им је Андреј Вучић као нешто дужан, већ што је његов брат дужан Косово, Српску и санкције Русији свету који већ 20 година овде ноћу негује делове подземља као средство притиска на непослушне владаре, док дању, на радост наших угледника с почетка текста, труби о правној држави. О томе се овде ради.

5.

Да, Србија је у проблему. Њена потреба да задржи макар обрисе свог суверенитета води је у сукоб са западним светом, где сама тема сукоба јасно сведочи о месту које јој је у том свету намењено и где се припадници црногорског подземља, мувајући се наоружани око куће Вучића, појављују као заштитници његових вредности. Зато ово није време за стварање глупих симетрија о Србији која бира између Истока и Запада, чиме се пуне овдашње новине; она бира између тога хоће ли задржати макар обрисе суверене државе или ће бити територија која ће се временом испразнити и од последњег непредатог ресурса – људи.

У настојању да о томе постигне некакав договор са западним силама Србија је доживела неуспех – будући да тај свет не мисли да би земљи коју сматра пораженом у кратком рату из 1999. године требало дати било какав частан излаз. Годинама је, наравно, тај проблем маскиран вишком реторике и српским уступцима тој реторици. На крају се, како то бива, поново појавио проблем, го и јасан, толико да га сви јасно виде сем наших елита, насталих и гојених као лишај на дрвету управо те и такве реторике.

6.

Самим тим западне силе верују да је време да политику замене друга средства, док Србија то затварање политичког простора испуњава пуким нагоном самоодбране. И ту је мало остало простора да се иде назад: први неће да га виде, други га немају. Долазе тешки дани. За Вучића је за попуштање касно: ако би то урадио, дарови би били примљени, а онда би био кажњен што је уопште помислио да је могао другачије.

Преостаје му само да почне да чисти простор око себе – од безбедносних служби, преко политичког апарата, у који су деценијама убацивани они којима је куповано поверење западних сила. Преостаје му да се осврне по својој околини и разуме ко је ту да би Србију бранио, а ко да би њену и његову главу припремио за жртву. Или да манијакално покуша да, ништа не дирајући, постигне прескупи мир у моменту кад су са друге стране већ засвирале ратне трубе, не раумевајући да су овај пут цена тог мира Србија и он.

Елем, једначина се из сата у сат поједностављује: или си Орбан или си Јанукович. Или се, немајући довољно времена, тучеш за суверенитет земље, или га предајеш, без шанси да буде повраћен у многим годинама које долазе. Нема трећег пута.