ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Србија није толико пала

1.

Пошто је дао мандат Брнабићевој, надобијах се јавно и приватно силе отровних честитки од наших родољубаца противних Вучићу. Јавили су се и твитераши, остали споменичари Фејсбука и, наравно, Влах. И, уместо да ликују другосрбијанци, радовали су се родољупци. Чак је међу овим првим изостао сваки знак тријумфа, док су једва скривали нелагоду, страхујући да би Брнабићева – једна од њих, притом и одликашица – могла одиграти улогу Вучићевог смоквиног листа. Родољупци такве страхове нису имали; сијали су од задовољства и среће: „Ето ти твог Вучића, шта ћеш сад!“

Тако су ме родољупци – илуминирани попут света који је Бог после дуго времена погледао – натерали да помислим колико ли ћу тек од њих честитики добити ако сад Србија под Вучићем не добије оне руске Мигове. А колико ли ће тек среће за поделити са мном имати ако нас, опет под Вучићем, неко нападне, а тек ако нас згази. Свет који је, од Стерије до данас, по правилу, увек више ратовао против „домаћих издајника“ него против страних окупатора, увек ближи револуцији него слободи, наши родољупци само једну ствар љубе више од Србије. Љубе да су у праву.

Али – осим што су показали како је наш родољубачки дискурс духовитост углавном напустила са Винавером, а отменост са Црњанским и Кашанином – наши родољупци још увек немају разлога за срећу. Поново нису у праву, још Србија није толико пала да би је подизао свет који свако њено посртање испуни толиком срећом и надом.

2.

То што само један поглед на његове противнике, и с лева и здесна, постаје најбоље што се Вучићу у корист може рећи, то не значи да се може бранити давање мандата Ани Брнабић. То је једна од оних одлука за које, наравно, постоји објашњење, можда чак и сувисло, али чак и тад ју је тешко правдати, чак и онда кад још не производи конкретну и очигледну политичку штету. Зашто? Зато што је реч о Вучићевом екстремном потезу јаког симболичког набоја, попут именовања Тонија Блера за саветника или оног тужног лупања по рамену са Билом Клинтоном.

Ствари од симболичког значаја, важно је знати, за разлику од неких других области, у политици нису ствари другог реда. Цео језик политике језик је симболичких чинова. Хоћу да кажем да је можда постојао јак политички разлог и за Блера, и за Клинтона, и за Брнабићеву, али има једно место где су веберовци лимитирани. Свесни да са позиције етике одговорности, дакле са становишта произвођења последица, именовање Брнабићеве не мора да получи политичку штету, Вучић је занемарио да то именовање производи озбиљну штету по себи, као симболички чин који исијава јасним значењима у политичком пољу.

Да будем сасвим јасан, није проблем ни то што је Брнабићева хрватског порекла ни што је геј. Ни једно ни друго Србији није првина; мали је Брнабићева Хрват у поређењу са Брозом, а мали је и педер за генерала Петра Живковића. Никад до сад, међутим, Србијом није управљао неко ко је од темена до палца на нози произведен у америчком политичком инкубатору да не можеш чак ни да страхујеш да тај неће бранити државне и националне интересе. Тај их неће препознати чак ни у наступу најбоље воље.

3.

Унутар политичких каузалности гледано, Брнабићева је – хвала Зорани Михајловић – далеко од најгорег што нам се могло десити. Уколико је буду држали даље од политике (кажу да ће то бити Дачићев посао), још боље. Рекао бих да је резон постављања Брнабићеве у томе што би требало да на неколико месеци (до годину) заустави Вучићево урушавање на Западу, одакле му све више постављају онај тип питања који следи кад неки владар покуша да води сопствену игру. Дакле, од непштовања људских права до слободе медија. Вучићев покушај са Брнабићевом био би утолико успешнијо што су у офанзиви америчке „дубоке државе“ готово без отпора пале Црна Гора и Македонија и што су јасне руске акције да им се помогне изостале.

Наравно успех Брнабићеве на месту премијера неће значити исто за Американце и за Вучића. За њега идеално би било кад она не би учествовала у политици, кад би преко својих западних веза и лобија успела да са запада утера неки долар у Србију и кад би бар неко време била гаранција Вучићевог западног курса по сваком питању. Амери опет нису ово дете подизали претходне две деценије да би играло тако епизодну улогу. Њен посао је да са позиције уставно моћног председника владе фактички развласти Вучића, натеравши га претходно да заокружи серију уступака на Косову и Метохији. Ко је видео како се од Емануела Макрона прави политичка фигура, и то пошто је донео Французима катастрофалан закон о раду, тај зна да је то могуће и са Брнабићевом, без обзира што је реч о неисписаној плочи, што не знамо њен политички став ни о чему осим о LBGT (боље да не знамо ни то).

Елем, Вучић би, рекао бих, да му Брнабићева буде оно што је Милошевићу био Милан Панић, она би да Вучић њој буде исто оно што је њему био Тома Николић. Како год, биће то почетак једног великог непријатељства. Јер у будућности какву су Амери са Брнабићевом наменили Србима за Вучића места неће бити.

4.

Интензивни симболички акти, попут Милошевог убиства Карађорђа, не правдају се реторичким фигурама ни политичким објашњењима, већ очигледном сврхом коју остварују. Свака Милошева снисходљивост према Турцима могла се јасно мерити бројем корака ка остварењу самосталности српске државе. Ако су Вучићеви симболички акти са Блером и Клинтоном и имали политичко оправдање, нисмо до сада видели њихову јасну сврху. Не видимо је ни у симболичком чину именовања Брнабићке, осим ако то није акт задовољавања захтева америчке стране да би, на другој страни, Србија успела да сачува руски хуманитарни центар у Нишу и наоружа се у Русији. Елем, симболичко постављење Брнабићеве могло би своју сврху да нађе у ојачавању руског центра и, следствено томе, ојачавању српске одбране. Наравно, не ради се ту о уступку Русији, већ о одговору на питање има Србија и са Аном Брнабић на челу владе намеру да се брани ако буде нападнута или је смисао њеног постављења у томе да би се Србија можда и бранила, само кад би имала шта да брани.

Ваља бити праведан: ниједан српски владар после Милошевића није учинио толико симболичких аката којима је сугерисао потребу Србије за историчношћу и суверениетом – од редовног обележавања Јасеновца, преко погрома Срба из Крајине 1995, до агресије из 1999. године и захтева за наоружавањем војске. Али ниједан владар није није учинио ни толико симболичких аката достојних поражене колоније, којима је понизио своје грађане, и то баш оне који представљају Вучићеву изборну базу, измештајући их из поља сваког политичког достојанства.

Сврху постављења Брнабићеве Вучић ће Србији дати брже него што би се тако важан одговор могао очекивати. Дакле, ускоро ћемо знати да ли је за Брнабићеву жртвовано место премијера да би Србија могла да се брани или је она на том месту да Србији не остане ништа што би имало да се брани. Тај одговор очекује се од Вучића, и очекују га пре свега они којима, за разлику од мојих родољубаца, није потребна још једна револуција у Србији да би бранили своју земљу.

Тагови: Жељко Цвијановић