ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: После Москве ништа исто

Не памтим кад је последњи пут посета неког српског државника једној метрополи узнемирила западне амбасаде и локалну олош-елиту колико Вучићев одлазак у Москву. С разлогом, јер после Москве понешто у Србији неће бити исто.

Шта је дакле толико узнемирило амбасадоре и олош-елиту?

l Прво – Србија је решила да своју безбедност штити (и) руским оружјем, што има свој геополитички значај.

l Друго – Србија је одлуком да, заједно са Русијом, прошири гасна спремишта, своју енергетску безбедност везала за руски гас. Тако су у други план пала сва решења која су нудиле САД, укључујући и оно преко хрватског острва Крк. Геополитичка вредност те одлуке није у томе што се Србија између две понуде определила за једну, већ у томе што су све гасне понуде САД, тешко оствариве и прескупе, више радиле на томе да Срби одустану од руског гаса него да им обезбеде енергију.

l Треће – Вучић је био изричит о томе да Србија неће уводити санкције Русији, а Медведев је дан по повратку српског премијера рекао како ЕК притиска Србију да раскине трговински споразум са Москвом.

l Четврто – Србија ће проширити своју економску сарадњу са Русијом, чини се, мање бринући него до сада хоће ли неког у ЕУ тиме наљутити.

l Пето – Вучић је у Москви – понављам: у Москви – изговорио да зна ко дестабилизује Балкан и, иако никог није именовао, свима је било јасно да говори о САД.

l Шесто – такође у Москви, први пут откад влада, Вучић је саопштио да су се пред Србијом отворила „бројна и широка питања од суштинског и стратешког значаја“.

l Седмо – добар део свог разговора са Путином посветио је албанском рушењу Бриселског споразума и добио подршку.

Наравно, било је тога још што је подигло косу на глави западних дипломата. Али питање је шта се ту променило? Вучић? Сумњам, да ће бити великог заокрета у његовој политици. Руси? Не, сем што су данас много јачи, њихова понуда Србији годинама је непромењена изложена на столу. Запад? Не, брутални захтеви према Србији не мењају се, без обзира на то што се њихова реална понуда смањила до сенке оне негдашње. Нико од актера се није променио, а ништа није исто!?

Наравно, промениле су се прилике: ствари су дошле до логичног краја. Манипулишући обема сукобљеним странама у Македонији и Црној Гори, САД су показале да им није најважнији циљ смена власти у тим двема државама, већ изазивање нестабилности на Балкану. Захтеве демонстраната у Скопљу и Подгорици – прелазна влада и ванредни избори – сад су активирани и у Српској а за неку недељу ће – држите ме за реч – и у Србији.

Јасан је цео ланац усаглашености „балканског пролећа“, започет летошњим доласком Викторије Нуланд у Скопље управо са идејом о прелазној влади и ванредним изборима. Истовремено, у Европу, која се плаши нестабилног Балкана, нико одавде не може се поуздати будући да она није у стању ни да решава сопствене кризе, попут мигрантске, него и њих извози на Балкан. Јагода на торти српске забринутости био је извоз балистичких ракета у Хрватску, којом она сигурно неће решавати проблеме миграната са Мађарском и Пиранског залива са Словенцима. Србији су остали дакле само Руси и њен пуки нагон да преживи и опстане, због чега ће јој наредних дана многи замерити.

Сада ће, наравно, кренути притисци, дићи ће се локалне западне агентуре, упрегнути сав медијски олош и мобилисати сви расположиви корисни идиоти. Ускоро ће се показати и то да је Вучићева одлука да одустане од ванредних избора била грешка – срећом још увек поправљива – после којих је могао да мобилише снаге да изнесе оно што је речено и договорено у Москви.

Јер, сваки српски лидер после 2000, па и он, почињао је са подршком западних сила и сваки је владавину завршавао у сукобу с њима. Тај сукоб неће избећи ни Вучић, али само он има пред собом избор да пружи отпор у часу кад је најјачи, а не кад оне процене да је најслабији. Утолико пре што га ускоро очекује и отварање питања Војводине и Српске.

У сваком случају, пред Србијом су тешки дани; питање је, међутим, хоће ли они бити обасјани светлом победе или ћемо наставити да се гушимо у губитничком мраку.

Тагови: Александар Вучић, Жељко Цвијановић, Москва, Русија