ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Коначна подела улога

1.

Кад су се у петак увече по улицама градова почеле скупљати присталице Николе Груевског, ратна опасност у Македонији није само постала екстремна већ и посебно поразна. Јер, поред давно исцртаних линија поделе између Македонаца и Албанаца, овај пут линија је још једна – између самих Македонаца. На једној страни је предуго дављени Груевски; на другој Зоран Заев, потпуни атсајдер који је безобзирним изборним инжењерингом уз помоћ странаца постао главни кандидат за носиоца македонског дела власти.

Тиме су линије конфронтације на Централном Балкану исцртане готово до самог краја. На једној страни су Хрватска и Албанија, које су у безбедносни формат под именом Јадранска трилатерала увукле и некад српску Црну Гору. Где је Албанија, ту је и Приштина, уз веома важног актера – Федерацију Босне и Херцеговине, коју Бакир Изетбеговић управо ових дана настоји да извуче из пасивности и мобилише на Србе.

На другој страни су Србија, Српска, и несрећна Македонија, као најбољи доказ да на Балкану ни своје савезнике не бираш, него ти их пошаље непријатељ. Елем, толико паметујеш и вагаш, а онда те судбина за минут баци тамо где заиста спадаш. И где те сврстала и прошли пут. И онај тамо… Што се пак тиче исцртавања линија фронта, рекло би се да је остало још само да се, као и Македонци, поделе Срби, а и за то ће у недељама које долазе бити неколико лепих прилика, о чему вреди размишљати.

2.

Подељен народ никад није носио велику срећу са собом, али овај пут бар не бисмо били ван крупних светских трендова. Катастрофа! Та реч глобалним медијима послужила је за славодобитан опис првих месец дана владавине Доналда Трампа и илустрацију дубине америчких подела. С тим што су америчке поделе глобалне, а то ће рећи добрим делом и наше и зато су за дефинисање наше ситуациије увек вредније од помена. Јер, док најважније америчке новине цинично сабирају Трампова неиспуњена обећања из првих 30 дана, европске новине – укључујући и већину српских – у закључцима нису ништа мање острашћене. Наравно, ако је Трамп тај тип и тај интензитет глобалног феномена да о њему са истом количином страсти извештавају из Бостона, Берлина и Београда и ако се ово што се њему догађа уклапа у репертоар обојених револуција, онда је час да се поставе нека врло деликатна питања. На пример, да ли тад документ са којим су на Флориди представници Демократске странке на челу са Дејвидом Броком тражили новац од својих инвеститора – а који садржи детаљан план за рушење Трампа с власти – јесте заправо нешто сасвим ново: први план глобалне обојене револуције у историји?

По свој прилици, да. Либерални активисти, иза којих стоји новац глобалистичких елита, дали су себи задатак да притисцима, уличним протестима и детаљним и упорним критичким мониторингом Трампових активности америчком председнику направе пакао од владавине. Тај подухват, за разлику од свих сличних пре њега, има глобални карактер по томе што ће бар три четвртине светских влада своје стратешко планирање прилагођавати исходу судара америчких глобалистичких троцкиста и конзервативаца. И, судећи према ономе што видимо у медијима, глобалистима уопште не иде лоше. Да ли?

3.

Хајде онда да видимо шта ће бити последице прве глобалне обојене револуције. Трамп ће схватити да је даљи отпор илузоран, поднеће оставку и власт оставити у рукама самолепљивог Мајкла Пенса? Кина ће размонтирати вештачка острва у Јужном кинеском мору? Иран ће обуставити нуклеарни програм и повући се из Сирије? Русија ће учинити све што треба да би јој Америка и ЕУ склонили санкције? Наравно, добро знамо да се ништа од тога неће десити.

И управо то је прави смисао глобалне обојене револуције. Изоловано гледано, Сорос и Брок можда би и могли да сруше Трампа, али дебело су закаснили за Сија и Путина? А без њих двојице то ипак није то. Ако је револуција глобална – а јесте – и њени играчи су глобални, колико Трамп, толико и Си и Путин. А њима двојици, посебно последњих година, добро је ишло и са Обамом, макар утолико што ниједног часа нису носили шешир губитника. Њихова победа и у Трамповом поразу и у тријумфу не долази дакле у питање. Сам опстанак или пораз Трампа не мора значити победу Америке, јер њен пораз се већ догодио онда кад је уопште постало могуће да Трамп буде председник.

И, док кроз позиције победе и пораза сагледавамо ко је с ким у овој револуцији, вредно је упитати се зашто Путин и Си нису искористили баш ниједну Трампову и слабост Америке, које су обилно произвођене у понору унутрашњег сукоба; зашто нису на рачун Амера још напредовали на Великој шаховској табли, рецимо на Централном Балкану, или глобалистима појели неку јаку фигуру, на пример Ангелу Меркел? Упркос великом шуму у јавном саобраћају, који замагљује поглед, Путин, Си и Трамп су у дресовима исте боје. Док, на једној страни, Трамп у општој галами бележи губитке који су надокнадиви, на другој, у гробној тишини бележи недостижне добитке. Док глобалистички медији ни десет дана после пада не престају да славе скалп Мајкла Флина, за то време Рекс Тилерсон је у тишини већ распустио више од пола Стејт дипартмента, неосвојивог срца таме глобалистичких елита. Добар део те тишине обезбедио му је управо ритуал Флиновог скалпирања.

4.

Дакле, без обзира на исход са Трампом – који није тако неизвестан као што се да закључити пратећи глобалне медије – позиција Кине и Русије је мање-више фиксирана. Не треба о томе доносити закључке, на пример, према речима генерала Матиса да ће САД са Русијом разговарати са позиције силе или веровања неких људи из Трамповог окружења да је потребно обуздати даље ширење утицаја Кине. Ти ставови нису друго до производ огромног шума у јавном простору, који генерише актуелни унутрапњи конфликт, и, са друге стране, жеља делова нове администрације, које нису усклађене са могућностима. Речју, то су изјаве које претходе реалполитици, а не изјаве које је на било који начин одређују или усмеравају.

Зашто је то важно? Зато што ће тај однос снага детерминисати будуће догађаје и у Европи и на Балкану. Стабилна страна у том односу, први ут после 25 година, нису САД, већ Кина и Русија. Стабилност трећег фактора – САД – зависиће од резултата унутрашњег сукоба, а онда подршке друга два и коначно могућности договора с њим.

То ће, по свој прилици, значити да ће до краја године, кад Трамп најкасније овлада свим виталним полугама, стабилност САД у Европи зависити од исхода дијалога са Русијом, а на Пацифику од дијалога са Кином. Цела прича о стабилности, другим речима, зависиће од тога хоће ли Трамп остати у истом дресу као Путин и Си. Можда не бих инсистирао толико на боји дреса кад не бих знао једно: само у тој боји дреса Путина и Сија Америка и свет имају шансе.

5.

А то значи да ће пре краја године, без обзира на договоре Путина и Трампа, доћи до озбиљног приближавања земаља старе Европе и Русије. Једноставно, Европа ће, ко год победи на серији предстојећих избора, тешко одолети магнетизму стабилности, који ће јој понудити Москва.

Слично ће самим тим бити и са Србијом: ни она неће бирати своју страну, већ су јој је дали њени непријатељи. Исто тако, по линији вишег, а не људског или политичког избора, и Србија ће своју стабилност све више штитити поуздавајући се у Русију. Ни за то није требало бити одвећ паметан: само руска подршка Србију може спасити рата у будућем расплету, а можда ни она. Све на Централном Балкану полако иде према улози која му је намењена. Било би добро ако би балканска партија мира, а њен централни део свакако чине Срби, успела да процесе који Македонију и регион гурају у рат обуздава, не дозувољавајући да се откаче и постану бржи од оних које сам описао у подељеној Америци. Елем, не пре готово извесног исхода глобалне обојене револуције.