ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Генерал нам је показао да се од Срба не тражи компромис, већ предаја

1.

Не одзвања оволико Генерал Младић међу Србима због своје трагичне судбине. На сопствене судбине, па и судбине ближњих, Срби, ако још нису сасвим огуглали, а оно огуглавају. Нешто је друго овде. Генерал одјекује зато што је његов удес више од судбине. Он је национална парадигма – готово као Ђенерал Михаиловић у свом удесу пре 72 године.

Као што је од Ђенерала Михаиловића било не мало знатнијих Срба у 20. веку, и као што се ни у једном од њихових дела и судбина нису тако испресецале све силнице националне трагедије тог доба као у делу и повести Ђенерала Михаиловића, тако је у последњих 30 година било истакнутијих Срба и од Генерала Младића. Али, исто тако, ниједна судбина и ниједно дело тог доба нису сведочили о националној трагедији као Генерал.

О чему дакле сведочи Генерал? О насилно продуженом српском 20. веку, који не престаје ни његовом пресудом нити ће престати његовим вероватно скорим силаском са сцене. О томе да је оно што би се дало назвати временом Генерала Младића – од 1991. до овонедељне пресуде – јединствено историјско, па и политичко време, по томе што 2017. годину и Генерала испраћамо са готово истим питањима са којима смо га дочекали давне 1991. Готово као да смо 26 година ходали укруг.

2.

Наравно, гро овдашњих елита, па и политичких, пресуду Генералу доживео је као олакшање. Наметљиво гурање Генерала међу симболе српског пораза и мрачне стране двоструко је неопходно таквим елитама. Прво, да би се коначно легитимисао национални пораз са свим оним што из пораза следи, а што је антички свет обележавао убедљивим изразом: тешко побеђенима! И, друго, да би се те елите сврстале насупрот пораза, прикривајући својју праву улогу – да су оне не само реализатори планираног слома земље и народа него су оне пораз сам.

Зашто се онда из свог аутобуса који их све скупа води у неки савршени свет не би решили досадног деде, који их стално омета неким темама из историје (док они гледају напред). И притом заудара на лук. Утолико пре што је избацивање тог деде један од услова да се уопште докотрљају до новог света

3.

Наравно – док покушавају да га изгурају из аутобуса, из историје, из јавне свести и национално несвесног – они не виде да гурају сопствени народ, који генерала, насупрот хашке правде, види у сазвежђу поретка. Наиме, мало је Срба који Генерала не виде са најбољима из свог народа. За то време, још је мање муслимана који који, ношени својим историјским силницама, не знају да је Генерал оличење шејтана и дин-душманина првог реда.

Два су разлога зашто се тој разлици није чудити. Прво, муслимани Генерала мере бројем сународника страдалих у борби са његовом војском; Срби Генерала мере бројем својих преживелих у ратовима 90-тих, знајући да им се нису поновила страдања из претходних ратова.

4.

Други разлог зашто, као после неких других ратова, победом живота није претегло једно гледиште на Генерала, јесте тај што су ратови из 90-тих завршени само за њега, али нису ни за остале актере ни за западне креаторе и кориснике тих ратова. Српске елите, опет, што више знају да није готово, то више желе мир са суседима и то су скупље спремне да га плате.

Срби су као жртву будућем миру већ принели своје националне интересе и најлегитимнија права, а да се неће одрећи јунака и Генерала. Том циљу принет је и Пети октобар, а биће и поновљен, ако буде требало.

5.

Осталима – међу њима и Босанским муслиманима – западни креатори мир у 21. столећу описали су као „наставак рата мирним средствима“, против Срба, наравно. Зато они нису одустали ни од својих ратних циљева ни од улоге ексклузивне ратне жртве – позиције у којој се рачуна са апсолутним политичким правима и нултим политичким дужностима.

Хашка пресуда Генералу само је постамент на коме се смешта зла природа те жртве. Она је део тог распореда фигура који би требало да учини немогућим живот између Срба и Бошњака. На тај начин онај ко је ауторизовао пресуду судије Орија – а о коме су говорили хашки инсајдери од Карле дел Понте, преко Џозефа Најса до Флоренс Артман – тај гура егзистенцију два народа ка контролисаном конфликту, а не према помирењу. Иста рука осудила је генерала Младића и натерала Бакира Изетбеговића и Сулејмана Угљанина да непрестано Србе избацују из ципела.

6.

То је рука која убогим новинарима диктира есеје о Балкану као историјском бурету барута, које периодично експлодира, само да се не би неко досетио да је договор измађу Сарајева и Бањалуке могуће направити без страних посредника, и то за не више од недељу дана.

То је рука која соколи Србе да науче да свет и посебно себе гледају очима својих непријатеља. Када у томе успеју – а овдашње елите, које ликују што су се решиле Младића – биће зачуђени како одједном нестају сви разлози за будуће конфликте.

7.

Пресуда Генералу коначно говори најважније. Неће бити никаквих преговора, ни између Срба и Албанаца ни између Срба и Бошњака. „Преговори“ ће заправо бити тек спољна форма диктата, у коме ће Србима бити понуђено да на себе и своје интересе заувек погледају очима својих непријатеља. Такав приступ учиниће добродошлим свако српско преговарачко тактизирање, али само као куповину времена и подршке, а никако као нешто што ће водити опипљивим плодовима преговарачког успеха.

Шта смо видели из пресуде Генералу? Да се од Срба не тражи компромис, већ предаја, и да се односом према Генералу проверава јесу ли и колико српске елите одустале од сваког националног и државног интереса. А то значи да наш опстанак неће одредити наше преговарачко умеће, већ много фундаменталније ствари.

Зато одјекује Генерал: зато што Срби неће пристати да се погледају очима својих непријатеља, ма како их виделе њихове елите.

Тагови: Жељко Цвијановић, Ратко Младић, Срби