ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Будиће се спавачи, ангажовати конвертити, мотивисати амбициозне будале, подизати медији, у друштву ће се стварати тензија

1.

Ултиматум Хојта Брајана Јиа Александру Вучићу никад се није догодио, али је у страху Вучић већ почео да реализује захтеве. Та будаласта теза требало би да илуструје како на везама између Вашингтона и Београда нема шума и да се Вучић онолико драо само због уметничког утиска и унутрашњих разлога. (Можда би то било и тачно да баш сваки одзив на његово драње није дошао споља – од Лавровљеве поруке да је Србија у опасности од „мајдана“ и да ће се Русија борити против тога, преко никад гласнијег ћутања из Берлина до јасног америчког ретерирања.)

Али добро: овдашњи прозападни медији, скривени иза легије анонимних неухватљивих извора, и остали политички клијенти стали су у дуги ред за 12 милиона US долара, које, верују, Србију дели од целог низа пристојних сломљених држава. Штета је само што један примерак Данаса није отишао Владимиру Путину на сто пре него што је поново позвао Вучића у Москву. Јер, да Путинове службе читају Данас, знале би да је џабе што ће Вучић за Никољдан у Кремљ будући да је већ почео да реализује Јиеве захтеве.

2.

Елем, није проблем у овој конструкцији што је лажна и што су сви ти „неименовани извори из Брисела“ само један извор из Београда, већ што је креирана на гомили превазиђених наратива, од којих чак и понеким паметним људима није лако да се одлепе. На првом месту, нема више јединствене западне политике, затим нема јединствене европске политике, па ни јединствене америчке политике – нема их ни ни на једној тачки глобуса, па их не може бити ни на Балкану. Друго, не пије воду стара прича о томе како је одрицање Србије од суверенитета за рачун западних сила цена њене модернизације. Савремени глобални носиоци модернизације – и техничке и друштвене – више нису са Запада и, гле чуда, баш сви државни суверенитет држе за услов модернизацијског кретања. Треће, са почетком и скорашњим наставком модернизације Војске Србије и све дубљом безбедносном сарадњом, Србија, по свој прилици, више није на далекој периферији руских интереса, како је то доскоро било.

Наравно, стране којима се љуљају позиције – САД, а у извесном смислу и ЕУ – преко својих глагољивих и прилично досадних клијената у српским медијима покушавају да створе утисак да се ништа није променило и да су сви актери и сви планови од пре две деценије на сцени, и то на истим местима. Променило се, наравно, све се променило.

3.

Читаоцу који верује у чисте категорије и да динамика међународних односа личи на мене у природи – на смену дана и ноћи – неће бити лако да примети промене о којима је реч. Јер онај ко је био доле још није дошао горе нити је сваки који је био горе доспео доле. Довољно је, међутим, погледати како Израел и Саудијска Арабија подижу улог на Блиском истоку, безмало почињући рат у Либану и како у њега, са једне стране, перфидно увлаче запањујуће пасивну Америку, а, са друге, Русију, Иран и Сирију. Да САД воде ту игру, како би здрав разум налагао, тешко да би casus belli био грађен на баналној и спорној саудијској игри са либанским премијером Хариријем, будући да америчка „изузетност“ такве сторије, по правилу, гради на општељудским хуманитарним наративима.

Али неће бити неопходно да се САД још дубље заглаве на Блиском истоку, па да ослаби њихов притисак на Балкану. Пол Сандерс каже да је свеприсутни унутрашњи сукоб и ледени рат против Путина отупио снагу америчког погледа и према спољњем свету и према будућности. Други проблем САД на Балкану је онај који Николас Гвоздев види као једну од кључних препрека за поправљање руско-америчких односа. Питање је дакле, каже он, „ко је главни“ у Вашингтону. Јер, кад би се знало ко је главни, Хојт Ји би сигурно боље припремио своју посету, па би, кад је Вучићу претио, то чинио јасно и конкретно, а, кад је нудио, нудио још јасније и још конкретније. Овако, уздао се у то да ће у Београду проћи на блеф, истом жваком као у Подгорици и Скопљу.

Ради се о томе да, ако саговорницима нема чим да запрети ни шта да понуди у замену за оно што захтева, може да захтева било шта и о томе не мора ни са ким да се договара код куће нити да кога извести. Ако не знамо „ко је главни“ тамо, а тренутно не знамо, као што не знају ни Гвоздев ни Путин, то значи да нема ни артикулације понуде ни казне. А то опет значи да су САД у овом моменту спремне да узврате само преко оних полуга које може да помери Хојт Ји и можда Вес Мичел, који тешко допиру и до Тилерсона.

4.

Баш зато је и ретерирао касније, зато што је захтевао да Београд окрене леђа Русији загонетно претећи „последицама“ и нудећи Србији чланство у ЕУ. А онда је стигао шамар из Брисела. Најпре је неименовани извор из европске администрације рекао да је Ји у Београду говорио само у своје име, а не о нечем што је било усаглашено са Бриселом. Дан касије показало се да је „неименовни извор“, по свој прилици, био Немац Дејвид Мекалистер, који је рекао да не може Вашинтрон обећавати Србији чланство у ЕУ, будући да се о томе одлучује у Европи, а не у САД. Такав наступ доскоро је био незамислив, и то су нови моменти, који су показали да се процес осамостаљења кључних чланица ЕУ у -односу на САД наставља.

Још ако се покаже истинитим да, како пише Спутњик, Вашингтон од Београда захтева да преговоре са Приштином заврши у року од годину и по, а да је о томе ћутао Берлин, који је сваки пут подржавао сличне предлоге ако их већ није предводио, најављене промене ће добити епитет тектонских. (Сумњам у понуду, будући да је годину и по у међународним односима данас тек мало краће време од вечности и да би се могло десити да услов Србији буде постављен у једном свету, а да одговор дође у сасвим другом.) Како год, чињеница је да Немачка и Француска јавно нису подржале захтеве Јиа иако они нису нови, па ни подршка из Берлина и Париза не би била ништа ново. Као што је чињеница да Немци Ангеле Меркел, без обзира на њен технички мандат, редовно обилазе и прате Београд.

Отуда би ћутљива подршка Немачке у погледу српске сарадње с Русијом била још драгоценија само кад њена цена не би била пуно српско одрицање од Косова. Још ћемо видети како ће се Немци поставити у тој ствари. Иако не би требало очекивати промене политике, већ сама промена интензитета притиска много би значила.

5.

Чињеница је да су источни партнери Србије – Русија, Кина и Турска – данас много стаблнији у свом наступу од западних – САД и ЕУ. Владимир Путин је, очито под притиском догађаја, кориговао свој тактички наступ, одустајући од захтева за давање имунитета руским хуманитарцима у Нишу као услова да започну испоруке авиона и другог наоружања Србији. Путинов позив Вучићу за децембар доказ је да се ствари обострано добро одвијају. Председник тако велике државе неће у тако критичном моменту лично примити шефа друге државе, посебно не у званичну посету, ако није сигуран бар у његову геополиитчку оријентацију. Знајући за највећи руски политички комплекс, тешко ми је да поверујем да је Путин пристао на ризик да буде преварен и да изгледа као будала ако није добио крвљу потписане гаранције.

Отуд све то у комбинацији са ретерирањем САД делује као да су све стране тражиле одлагање судара у Србији. За то време тензије у њој одржаваће изнутра продубљујући сукоб у власти на проруске и прозападне стране. Друга полуга бие опозиција, која има све шансе да буде западна батина – нема никакву политичку идеју, посебно не нову у односу на Вучића. Истовремено, опозиција, састављена махом од прозападних пеливана, које је само та чињеница доводила на власт, до те мере је неспособна да ће бити максимално лојална америчкој централи. Будиће се спавачи, ангажовати конвертити, мотивисати амбициозне будале, оснивати и подизати медији, у друштву ће се стварати тензија. Друга линија притиска ићи ће из увек расположеног региона, посебно из Македоније као нове земље за притисак на Србију.

За то време Србија ће максимално изоштравати свој баланс, на дубоку жалост будала са обе стране, које верују да је решење силазак са једне од две столице. Добици ће бити преживљавање, грешке ће се плаћати скупо.