ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Брегзит је велики догађај и шанса за Србију

1.

Покушајмо да замислимо руску пешадију како с песмом пролази улицом поред куће Турбинових, док је раздрагани Кијевљани засипају цвећем. Или Кинезе који у истој формацији улазе у Тајпеј. Или да смо се једног јутра пробудили, а Си Ђинпинг бетонирао цело Јужно кинеско море и прогласио га за паркинг. Били би то велики светски догађаји, зар не? Да, само је Брегзит – осим што се, за разлику од њих, догодио – већи.

Два су разлога. Први, Кијев и Тајпеј збили би се на границама додира глобалистичког и слободног света, па је, колико год велико, њихово дејство, будући на лимесу, ограничено. Брегзит је експлозија у срцу и постојбини Империје. Њени ефекти невероватном брзином шире се светом, где данас нема никог ко може да предвиди њихове коначне домете и квалитет. И, друго, поменути догађаји из маште били би производи неких акција – политичких или војних – које би утицале на процес тако што би га поништавале, преусмеравале или убрзавале. Брегзит је, са друге стране, производ чистог процеса. У њему није било ни Путинових ракета ни Сијевих пара.

2.

Брегзит је отуд резултат дуготрајних политичких и друштвених процеса које је отворио западни свет после пада Берлинског зида. Није сасвим у праву Небојша Катић кад за све оптужује Камероново несмотрено расписивање референдума, оцењујући га као непотребно играње ватром. Јер референдум је био само медиј у коме се ослободила енергија тих процеса. Проблем је, наравно, била та несолидна вавилонска грађевина, са својом амбицијом – истовремено смешном и агресивном – да заустави историју кад она уђе у стадијум либералног капитализма. Проблем је било страшно насиље које је на том путу произвела и које се спрема да направи и у географској и у историјској равни. Тај свет, као ниједан други са сличним амбицијама у хиљадама година историје, није могао да издржи противречности које гомила све већом брзином. Зато је почео да се распада на местима свог настанка, улазећи у своју мрачну ноћ, у доба дубоке неизвесности.

Да се тој неизвесности не види дно, најбоље се види по томе што нико у Великој Британији не зна ни толико да ли ће одлука са референдума бити проведена, ни како, ни када. Либерална британска елита – једнако она која је била против изласка из ЕУ и она која је била за – нема ни идеју ни капацитет да проведе одлуку народа. Док део овдашњих корисних идиота отворених уста слави британску демократију, која је омогућила да елите, као, уваже глас народа – наравно, супротстављајући је домаћој – за то време Гардијан, некадашњи медијски понос британске демократије, тврди да „2016. година већ ризикује да постане најгора година за демократију још од 1933“. Наравно, Гардијан, својом тезом о „замору демократије“ и дубоком сумњом у њене изборне постулате, није на трагу оних који су претходних деценија упозоравали у шта се она изметнула, већ је само на трагу прагматичног Џона Керија, који би пресекао Гордијев чвор тврдећи да после референдума Британија уопште не мора да изађе из ЕУ, односно да тамошње елите уопште нису у обавези да испуне вољу грађана.

3.

Зашто су западне елите толико очајне, јасно је. Да би за још неко време продужиле своје трајање, мораће – тешко вероватно – да промене своје фундаменталне модусе постојања или ће – много вероватније – све оно насиље и безочност, које су деценијама шириле светом, да примене и на сопствене грађане. Припреме за то већ су отворене тврдњама како су одлуку о изласку, наспрам просвећене Британије, донели Британци нижег квалитета (провинцијалци, необразовани, старији). Наравно, не бих рекао да је ту реч само о експлозији расизма и пословичне класне надмоћи елита већ и о простој обесној глупости, за коју је кадар само „нови“ човек, учен у координатама тог света. Јер одлуку су донели Британци у којима је живо предање – о славним данима, о великим биткама, о сопственој традицији и култури – Британци који на монархију не гледају као на најстарији Дизниленд на свету.

За британске елите је дакле јасно, али откуд толико скрушености и туге због Брегзита у српској медијској елити, много навикнутијој да следи глобалне модне трендове него сопствене прилике? Отуд што је безнадежно провинцијална, што је давно одустала од ризика које доноси мишљење.

4.

Наравно – и то ваља гласно рећи – Брегзит је најбоља могућа вест за Србију. Није ту реч о нашем осећању реванша за улогу Велике Британије у Србији у последњих 25 година, посебно после доласка на власт Тонија Блера, већ о сасвим прагматичним разлозима. Јер данас, кад Дејвид Камерон каже да је први приоритет његове политике да сачува Уједињено Краљевство у једном комаду, Срби могу да буду злуради, али могу и да се поуздају у чињеницу да је Лондон преко ноћи остао без већег дела ресурса за мешање у балканске послове. Наравно, не треба бити наиван: британски амбасадор вероватно није морао дуго да чека инструкције да се у Београду понаша као да се ништа није догодило. Нема сумње ни да ће се овдашње британске агентуре понашати као раније. Али проблем нису ни били амбасадор и агентуре, већ оно што је стајало иза њих. И тога ће бити све мање.

Осим тога, излазак Велике Британије, реализовао се он или не, вероватно је последња прилика да ЕУ – тачније њена нова осовина Берлин–Париз–Рим – артикулише аутентичну европску политику, тачније политику која би била у истинском интересу европских земаља. Догоди ли се то – а разлике између Ангеле Меркел и Џона Керија по питању изласка Британије сведоче да се у Европи о томе размишља – то по себи неће моћи да буде антируска политика; то, једнако по себи, неће моћи да буде политика која ће интерес Вашингтона стављати изнад интереса европских земаља.

Ради се о томе да у геополитици Србије постоји једна константа: подударност интереса Лондона и Вашингтона, са једне стране, и, са друге, Берлина, или подређивање Немачке атлантистима, нису остављали Србији никакав простор. Таква политика по дефиницији морала је да буде антуруска, а самим тим и антисрпска. Истовремено, свака дистанца између атлантиста и Немаца јесте отварање простора за Србију; тако је било увек, тако ће бити и сад. С тим што после Брегзита дистанца међу њима није била већа никад откако је пао Берлински зид.

5.

Ништа од тога неће се догађати преко ноћи нити ће европске земље своју слободу добити на тацни. Јер – и то је геополитичка константа – САД могу да остану у стању велесиле само преко контроле Европе, без обзира на то колико се тежиште глобалних активности пребацивало на Пацифик.

Отуд, колико год Брегзит био прилика за ширење слободног света, непредвидивост и замке које он са собом носи могу да буду и велика опасност. Како се види, ни Москва ни Пекинг нису после Бргзита повукли ниједан нагао потез, тако да нема потребе ни да га повлачи Београд. За Србију ово је тренутак кад европске интеграције ваља успорити – што се свакако догађа – док ће време за темељно преиспитивање наше европске политике доћи кад се последице Брегзита и реакција на тај историјски догађај избистре и кад се види са чим је Немачка, пре свих, изашла из тога. Наравно, осигурач за то чекање и такву политику Србини обезбеђује наставак и продубљивање сарадње са Кином и Русијом, одакле ће већ следеће недеље допутовати Дмитриј Рогозин са доста конкретнијом причом од оне зимус.

Јер добру прилику попут Брегзита никако не би требало претворити у омчу, увек имајући у виду да је будали и добитак на лотоу, по правилу, више проблем него прилика.

(Стандард.рс)