ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: BHL, шампита и Србија која се мења

Заслуге BHL су у томе што је у Београду сопственим носем јасно показао да се Србија мења. Или се мењају времена?

1.

Дођавола, требао ми је тај BHL са шампитом на њушци. Покушаћу да објасним.

Тренутак пре поготка BHL је у свом природном стању, како је навикао. Пред њим су микрофон и преводилац, сав важан са изразом лица првог преводиоца Мојсијевих таблица. BHL речи троши немилице – Курди, Пешмерге, Мосул… BHL има дар да убија речима, многе је већ убио, али и многи се још надају да ће се извући, не знајући једно: нико се неће извући. Нису то, руку на срце, неке речи које пробијају бубне опне или разбијају главу; ништа посебно, мало политичке патетике, две капи фолирантских принципа и никад доста морала. Нису то, рекох, речи које померају брда, али померају владаре; речи које они воле да чују кад им дође оно њихово. Да убију.

А онда тренутак поготка: кадар је залеђен, кроз њега само промиче фигура девојке која баца шампиту; BHL је скамењен, преводилац и домаћин Горан Марковић непокретни. Али тад на сцену ступа професионалац, свестан да његове убилачке речи толико вреде да не смеју бити заустављене, да је жив само док бесомучно врти његов вергл. Док комади шампите спадају са ревера његовог ноторног „диоровог“ сакоа, BHL се не да помести, само понавља три последње речи пре судара са шампитом, као да њиме хвата залет да настави даље као да се ништа није догодило, и…

И, ношен инерцијом, изговара још неколико речи, и не може даље… Најпре застаје, онда већ сасвим очигледно трокира, и пред свима се сурвава негде у себе као ванземаљске немани из Велсовог Рата светова нападнуте до невидљивости малим земаљским бићима. И то више није BHL, неуморни борац за права јаких, нестаје вечито спремни адвокат, који је, уместо правде за слабе, умео да, гласно као Јерихонска труба, од Бога захтева правду за моћне. Јер само они који имају све знају шта значи све изгубити. То су људи које заступа BHL. А они који немају ништа, њихов сваки дан је лако стечен добитак. Њих заступа шампита.

2.

BHL се – то је права реч – сурвао у себе, као стара зграда, коју вешти минери умеју да сруше без много буке, прашине и шута. После је, кад се довео у ред, говорио да му то што је погођен само говори да у Србији нема демократије, чија одсудна мера је изволео бити он сам са све комадићима шампите на реверу. Штавише, после се већ сасвим вратио у форму, и то се видело кад је рекао како је напад шампитом на њега чист фашизам у својој пуној историјској димензији. Да не буде забуне, није BHL неки ревизиониста, који ће рећи како су несрећне људе у Аушвицу убијали шампитама; он је просто ништарија која свет људи дели на двоје. Са једне стране су они који подржавају BHL, са друге фашисти и остали „хитлери“. Сваког дана све више неподношљивих „хитлера“.

Као стручњак за „хитлере“, притом још и Јеврејин, што ће рећи човек са моралним легитимитетом за тумачење тих историјских појава, BHL је у зиму 2014. године обишао протесте на кијевском Мајдану. Разлог његове посете није био тек ратни туризам, за који га неосновано оптужују, јер ко би веродостојније него BHL – човек који је прозвао и оловком пробио толико „хитлера“ у свом животу да се пред њим, као снешко белић, истопио и ауторитет једног Симона Визентала – ко би, дакле, боље од њега могао да докаже да међу оноликим кукастим крстовима кијевских демонстраната нема ниједног фашистичког, коме би више него њему веровали да мајдански антсиемитизам није оно страшно лице нацизма, већ је то позитивни антисемитизам, здравији и од позитивног холестерола. А коме је до правог малигног нацизма, до негативног антисемитизма, тај нек гледа у Београд и шта се све у том леглу политичког разврата ради са шампитама.

3.

Коначно, да кажем и то зашто ми је требала та шампита у фаци BHL. Кад је у Београду био један од претходних пута 2001. године, BHL је био дочекан као витез демократије. Приказао је свој смешни пропагандни урадак по имену Босна, који су тада сви звали филмом, а данас сумњам да су такви претегли у јавном животу. Онда се хвалио како Босна, његов пропагандни омаж Алији Изетбегвићу, пре само годину дана не би могла да буде приказана у Београду; лично сумњам да би га данас чак и Горан Марковић саветовао да то прикаже у Србији. И, коначно, да је онда неко покушао да тој ништарији са везама у коридорима светске моћи залепи шампиту у њушку, могу да замислим шта би му се догодило. Овај пут, међутим, чак ни мени није било најважније што се деца која су се одрекла шампите у корист њушке BHL називају скојевцима. У сваком случају, после шампите им нико није учинио ништа нажао, а и дали су неколико интервјуа по домаћим медијима. Толико о слободи штампе онда и сад.

levi02Моје задовољство и захвалност BHL је у томе што је сопственим носем јасно показао да се Србија мења. Или се мењају времена? Или је свеједно шта се мења ако се мења.

4.

Наравно, не мењају се само циљеви немирних српских шампита. Сасвим недавно, група угледних српских лекара и других стручњака на челу са др Даницом Грујичић јавно је и гласно захтевала од државе да формира комисију која ће истражити катастрофалне последице затрованости тла од НАТО бомби из 1999. и, у сагласности са резултатима, да поднесе тужбу против НАТО. Да је лекарима тако нешто пало на памет пре само неколико година, у најбољем случају њихова иницијатива била би прећутана. Или, још вероватније, исмејана. У години у којој је BHL установио бујање фашизма и шампита у Србији, та иницијатива имала је јак одјек у медијима. Мења се Србија или се мењају времена?

У истој години триста људи – од академика и професора универзитета до лекара и свештеника – од Министарства просвете захтевала је ревизију у изучавању Дарвинове теорије. Немам нарочит став о том питању, али се сећам да је пре 13 година тадашњи министар просвете Љиљана Чолић морала да оде са тог места за много бенигнију афирмацију креационизма од ове петиције. Ради се о томе да је ова часна жена у то време прошла кроз најстрашнијег медијскиг топлог зеца јер је већински део српске јавности исистирао на свом сродству са мајмуном, одбијајући било какву везу са Богом. И овај пут еволуциониста је у медијима било више од креациониста, али, суочени са великим бројем потписа, овај пут су морали да се потруде мало и око доказа и да пораде на дијалогу. Прошли пут било је много лакше: било је довољно извређати Љиљану Чолић. Мења се Србија или се мењају времена?

5.

BHL и поменути догађаји можда нису најрепрезентативнији примери да се Србија мења, али говоре о промени фокуса у јавном простору. Исто колико и одустајање Министарства просвете од „геј-уџбеника“ или најављено одустајање од продаје земље странцима. Наравно, те промене не значе да сиромашна Србија постаје место благостања, али значе да постаје место озбиљне политичке борбе. Уосталом, због тога што се мења, Србија се већ сусрела са неким невољама а са некима ће се тек сусрести.

Наравно, кад се све мења, увек постоје бар две ствари које остају исте. Будале и камење. Зато, стрпљиво с камењем.