Желидраг Никчевић: СРЕЋНО, ЈАКОВЕ!
Коначно ЗАЈЕДНИЧКА побједа!
А стотину пута сам чуо тај подли назови аргумент. Као, Демократски фронт толико година не може (или чак неће) да сруши ДПС, па нека се склоне кад су неспособни.
Као да су Фронт и ДПС били усамљени и равноправни на рингу, а остали су ту да посматрају са стране и виде ко ће кога. И као да је ДПС био заиста нека нормална странка, основана да заступа неке нормалне принципе и на изборима придобија присталице, а не монструозна профитерско-корупционашка хоботница, наследница стопостотног монопола Савеза комуниста. Као да Фронт у ову тешку, неравноправну борбу није кренуо од нуле, сопственим жртвама и напорима, на сваким изборима освајао значајан, и све већи број гласова, понекад губећи, понекад побјеђујући…
И шта се тада дешавало – кад је ЗАЈЕДНИЧКА ПОБЈЕДА била на помолу? Увијек би се нашао неко од „посматрача“ да Фронту пронађе мане и у одлучном тренутку пригрли „другу страну медаље“, умјесто да помогне, да издржи уцјене и омогући коначну демонтажу чудовишне, по Црну Гору катастрофалне владавине Мила Ђукановића.
Нема збора, у јуначком Монтенегру се током година излегла жилава, сезонски обновљива врста „опозиционара“ – такозвани гости власти – која се вјешто активирала кад год би диктатору стварно зашкрипало. И било би им допуштено да прошетају мрачним режимским коридорима, да провозају аудије и чак мајбах, попију нешто у амбасади. А Демократски фронт, ма пусти њих, они су вјечити губитници!
И што је најгоре, увијек се налазило довољно кукавица да тој подлости аплаудирају са стране, као што су недавно аплаудирали оном полуписменом носиоцу букета за ректорку Радмилу, белведерку Драгињу и бароницу Какосезваше.
Томе је вечерас дошао крај.
Срећно, господине Јакове Милатовићу!
(И добро пази да се нека трања поново не умијеша.)
