Желидраг Никчевић: ПЕРСПЕКТИВНИ ПОХОД НА ИСТОК

Јутарњи Би-Би-Си радосно јавља да су пољско-украјинско-балтички витезови стављени у приправност. За евентуални поход на Исток. Маневри, смотре, пумпање мишића… Дирљива, безусловна оданост и ритуалне овације шерифу. Ту смо, изволите се послужити! Све као што је прописано. И све ми однекуд страшно познато.

Мало размислим и – клик! То је то. Сцена из „Рата и мира“, оно кад 13. јуна изведоше Наполеону малог, чистокрвног арапског коња, за смотру савезничких јединица, а пред освајачима у даљини бескрајне руске степе и усред њих – Moscou la ville sainte.

Послушајте грофа Лава Николајевича.

 

„Кад дође до широке реке Висле, он ce заустави поред пољског уланског пука, који беше на обали.

– Виват! – викали су одушевљено Пољаци, кварили фронт и гушили један другога да би га видели. Наполеон осмотри реку, сјаха с коња и седе на једну греду, која лежаше на обали. На његов неми знак дадоше му дурбин, он га наслони на леђа срећном пажу који му притрча и поче да гледа на ону страну. Затим ce удуби y разгледање карте, раширене између греда. Не дижући главе, рече нешто и два његова ађутанта потрчаше према пољским уланима.

– Шта je? Шта je рекао? – чу ce y редовима пољских улана кад један ађутант дотрча до њих.

Било je наређено да ce нађе плићак и да ce пређе на ону страну. Пољски улански пуковник, леп старац, заруменевши ce и замуцкујући од узбуђења, упита ађутанта хоће ли му ce допустити да са својим уланима преплива реку не тражећи плићак. Страхујући, очевидно, да не буде одбијен, он je, као дечко кад моли да му ce допусти да узјаше на коња, молио да му допусте да преплива реку на очи императору. Ађутант му рече да император, свакако, неће бити незадовољан том сувишном ревношћу.

Чим то ађутант рече, стари бркати официр, сав срећан, усветли очима, измахну сабљом увис, викну: виват! и командова уланима да иду за њим, па ободе коња мамузама и одјури к реци. Он љутито џарну коња који ce устезаше под њим и бућну y воду, па загази y дубину према брзој матици. Стотине улана појурише за њим. Беше хладно и страшно на средини и на брзој матици. Улани ce хватаху један за другог и падаху с коња. Неки коњи потонуше, потонуше и људи, остали су ce трудили да пливају, неко на седлу, неко држећи ce коњима за гриву. Трудили су ce да пливају напред, на ону страну, и, мада je на пола врсте био прелаз, поносили су ce што пливају и тону y тој реци пред погледом човека који седи на греди и чак не гледа то што они чине. Кад ce ађутант вратио и, изабравши згодан тренутак, усудио ce да обрати императору пажњу на оданост Пољака према његовој личности, мали човек y сивом шињелу устаде, зовну Бертјеа, па поче да хода с њим тамо-амо обалом, издајући му заповести и понекад незадовољно погледајући улане који ce даве и разбијају му пажњу.“

 

(Не прецјењујем ја књижевност, боже сачувај. Понекад је досадна, понекад баш опасна, али понекад може и да помогне. Не би било лоше да пољско-украјинско-балтички јуришници у паузи скокну до гарнизонске библиотеке. Јер: историја се не понавља, историја се не понавља, историја се не понавља…)