Желидраг Никчевић: „НАПИШИ МИ КАСНИЈЕ, КАО ДА САМ ЖИВ…“

Од свега што сам током овог рата прочитао, или сâм нашкрабао, у сјећању ми је остала пјесма Дмитрија Мељникова о Азовском мору. У њој трепери дах велике руске културе. Можда сте већ негдје наишли на ове стихове, али неће шкодити да их поново прочитате:

***

Напиши ми касније, као да сам жив, писмо,

али пиши о срећи, не о тузи.

Пиши ми о ономе што видиш кроз прозор

– бескрајно плаво море,

и како по плавом мору плови лађа

сребреним уловом богата,

док над њим лебди космичка флота –

снежнобела руска вата.

Рукама сам ломио то време, као челик,

љубио његове црне усне,

– пиши о љубави, не пиши о тузи,

пиши да сам освојио Мариупољ.

Напиши – не дам те никоме,

мили мој, ускоро ћемо се видети.

Нисам ја мртав, ја спавам, и мојим чизмама

прилази Азовско море.

***

Мртви војник обраћа се својој вољеној… И он, баш као и ти, више не жели, више не може – о тузи… Он хоће да види:

Что по мо́рю по синему лодка плывёт,
Серебристым уловом богата…

Что над ним распростёрся космический флот —
Снежно-белая русская вата.

И ти онда схваташ да се ту говори о свим руским војницима који су се винули у небо, о тзв. „ватницима“, гуњашима. И видиш пред собом фигуре хиљада бестјелесних мушкараца који те гледају са небеса, који су за тебе дали своје животе…

Я ломал это время руками, как сталь,
Целовал его в чёрные губы,
Напиши про любовь, не пиши про печаль,
Напиши, что я взял Мариуполь.

У прве двије строфе пјесник је обухватио читав овај несрећни рат, читаву Специјалну операцију, а последњи стихови опет те погађају у срце: момци који су се борили за Мариупољ погинули су, никад не сазнавши да је тај град касније освојен… Али зато:

Напиши — я тебя никому не отдам,
Милый мой, мы увидимся вскоре.
Я не умер, я сплю, и к моим сапогам
Подступает Азовское море.

Ето, та његова жеља да буде вољен и упамћен, то његово порицање смрти, и лик тог небеског војника чије чизме милују воде Азовског мора – то се урезало у твоје срце, заувијек.