Желидраг Никчевић: „КАД МИ НА УМ ПАНЕ ДА ЈЕ ДАНАС ТРОЈИЧИН ДАН…“

„Драги Илија,

Ти ми пишеш да ми је благо што сам амо, а мене кад на ум пану трешње, бижи, боб, срделе, скушеви, лице и гофи, дао бих ђаволу сва вијећа, велика и мала. Кад ми на ум пане да је данас троичин дан, да ће се сјутра крста носити, коло водити, а ја овдје без икога, као кукавац, кад ми на ум пане све то, а највише да сам далеко од пријатеља, својте и фамилије, дође ми да пукнем међу овијем свијетом који нема ни душе ни чувства.“

Од родне Будве до Задра и Беча, одакле се Љубиша јавља Рачети („као кукавац“) – то је лутање једне мисли, вјерне и завјереничке у исти мах. Сналажење у свијету без душе и чувства… Лутање чији се трагови, ево, указују садашњости, с ону страну знања и дипломатије, у својој неупоредивој мањинској снази – да би нас прецизније погодили.

У традицију улазимо као дјеца бојажљивих досељеника; то више никад неће бити повратак на сигурно. Изненада је потребно научити многе ствари: границе, конфигурацију терена, имена сусједа, локалне предрасуде… Датуме, обичаје, јединице мјера које важе само ту, одавно. А сва та имена, ти фини означитељи скоро ишчезлог приморског амбијента – она се не уче сама од себе. Можда их наше ненавикнуто око неће ни примијетити. Какве се ватре овдје потпирују, шта – упркос свему – наставља да трепери у слојевитом рукопису Стефана Митрова Љубише?

Његошевском стенографијом: причање је души посластица. Али – опрез: не само посластица! Оно је такође скривени господар идентитета заједнице – све оно што је и данас ту, што можемо детектовати једним јединим погледом низ Боку и Паштровиће. Ми то заборављамо јер смо, нажалост, с властитом прошлошћу повезани све тањим нитима. Не више усменом традицијом која захтијева живи додир с личношћу (свештеника, мудраца, приповједача), већ гомилама отуђених и неразумљивих наратива. Шта се ту губи, шта неповратно измиче, знао је – више него ико – племенити заступник српског југа, Стефан Митров Љубиша:

„Глава пунана италијанскијех и францускијех писама, није могла никако приљубити своју властиту књигу, као дијете кад га дојиља једном одбије, тешко да се поврати материном млијеку пошто је окусило туђе и слађе…“

Писање као повратак мајци, једином мјесту за које са довољно сигурности можемо рећи да смо тамо већ били, да смо на сигурном – та тиха завичајна мелодија прожима све што је Љубиша, главе пунане италијанскијех и францускијех писама, коначно и сам написао. Тај палимпсест. У његовим превојима забиљежене су хитре формуле народног гатања и надања, тамни симболи у којима не престаје да титра косовски завјет – фантазам онога што је можда већ било, а можда тек треба да буде. Наша будућа прошлост. Љубишино писмо вјероватно је последња достојанствена форма те болне садржине. Њен последњи осмјех.

Ето ко нас, и зашто, позива да боље одредимо мјесто које заузимамо, ето шта нас води према територији која треба да постане поље размјене – између Љубише и нас. Између нас и нас.

„Ја знам да ви мене не трпите јер сам Срб народношћу, а православан вјером. Но излазећи одавде тјешим се мислећи да остављам у Сабору младијех сила, господу Вујатовића и Симића, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити законита права своје народности и вјере, а ја ћу им с тремова рукама пљацкати.“

Опет дојиља, Српкиња, уз једно деликатно „ако“. „А ја овдје без икога“, „а ја ћу им с стремова…“, „А ја, којему је српско знамење на челу упечаћено…“

Приповједачка умјетност Стефана Митрова Љубише представља драгоцјено наслеђе српског народа. Њу евоцирати, то не значи само вратити се у једну протеклу егзистенцију, да би је лакше смјестили у музеј. То значи садржаје Љубишиног писма укључити у садашњост. To значи укључити себе у садашњост његовог садржаја. Пред таквом традицијом национално саморазумијевање постаје суверено, а свијест која чита постаје власник историје. Ту је кодирано неколико основних гестова наше политичке егзистенције. Чују се гласови помоћу којих и данас ступају у резонанцу наше расуте националне енергије: једна по једна, са болом у срцу, са знамењем на челу. Трешње, бижи, боб, срделе, скушеви. И гофи.