Желидраг Никчевић: „КАД МИ НА УМ ПАНЕ ДА ЈЕ ДАНАС ТРОИЧИНДАН…“

У традицију улазимо као дјеца бојажљивих досељеника; изненада је потребно научити многе ствари: границе, конфигурацију терена, имена сусједа, локалне предрасуде… Датуме, обичаје, јединице мјера које важе само ту, одавно.

Ми смо, нажалост, с властитом прошлошћу повезани све тањим нитима. Не више усменом традицијом која захтијева живи додир с личношћу (свештеника, мудраца, приповједача), већ гомилама отуђених и неразумљивих наратива. Шта се ту губи, шта неповратно измиче, знао је – више него ико – племенити заступник српског југа, Стефан Митров Љубиша:

„Глава пунана италијанскијех и францускијех писама, није могла никако приљубити своју властиту књигу, као дијете кад га дојиља једном одбије, тешко да се поврати материном млијеку пошто је окусило туђе и слађе…“

У превојима Љубишиног писма забиљежене су хитре формуле народног надања и гатања, тамни симболи у којима не престаје да титра косовски завјет, подземном синтаксом изгравирани фантазам онога што је можда већ било, а можда тек треба да буде. Наша будућа прошлост. Љубишино писмо вјероватно је последња достојанствена форма те болне садржине. Њен последњи осмјех. Он бира стегнутог срца: ријечи које нестају, ријечи које недостају, ријечи које се проналазе кад је скоро све друго изгубљено.

„Ја нијесам никад мислио писати за штампе, ни препуњати ионако препуне сандуке наших књижара сухопарним књигама, но видећи грдни расап што се по штампи чини лијепим нашим језиком, пуче ми срце од бола, пак се дадох и ја да нешто пишем, као неки просвјед противу таквог расапа. Да ли ћу успјети, бојим се љуто, јер су се на пустоши наше књиге удомазетили облици туђих културних језика, као да одјенеш Херцеговца у француски фрак.“

Ето ко нас, и зашто, позива да боље одредимо мјесто које заузимамо, ето шта нас води према територији која треба да постане поље размјене – између Љубише и нас. Између нас и нас.

„Драги Илија, ти ми пишеш да ми је благо што сам амо, а мене кад на ум пану трешње, бижи, боб, срделе, скушеви, лице и гофи, дао бих ђаволу сва вијећа, велика и мала. Кад ми на ум пане да је данас Троичин дан, да ће се сјутра крста носити, коло водити, а ја овдје без икога, као кукавац, кад ми на ум пане све то, дође ми да пукнем међу овијем свијетом који нема ни душе ни чувства.“

Од родне Будве до Задра и Беча, одакле се јавља Рачети („као кукавац“) – то је лутање једне мисли, вјерне и завјереничке у исти мах. Сналажење у свијету без душе и чувства, конспирација, имена сусједа, датуми, обичаји… Лутање чији се трагови, ево, указују садашњости, с ону страну знања и дипломатије, у својој неупоредивој мањинској снази – да би нас прецизније погодили.

„Ја знам да ви мене не трпите јер сам Срб народношћу, а православан вјером. Но излазећи одавде тјешим се мислећи да остављам у Сабору младијех сила, господу Вујатовића и Симића, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити законита права своје народности и вјере, а ја ћу им с тремова рукама пљацкати.“

Опет дојиља, сада Српкиња, уз једно деликатно „ако“. „А ја овдје без икога“, „а ја ћу им с тремова…“, „А ја, којему је српско знамење на челу упечаћено, бранити ћу погажено право и слободу, док ми под грлом куца.“

Читати традицију, као да нам је све при руци, и све пред очима, а оно што је већ ту, што је наслијеђено у писаном облику, зна се, представља савременост било које садашњости. Приповједачка умјетност Стефана Митрова Љубише драгоцјено је наслеђе српског народа. Њу евоцирати, то не значи само вратити се у једну протеклу егзистенцију, да би је лакше смјестили у музеј; то значи садржаје Љубишиног писма укључити у садашњост. To значи укључити себе у садашњост његовог садржаја. Разумјети како је то писмо настало, како је сачувало свој јединствени облик и интензитет. Пред таквом традицијом национално саморазумијевање постаје суверено, а свијест која чита постаје власник историје.

Ово су писма које нас држе на окупу, текстови чијем обиљу у сусрет излази рафинирани читалачки лајтмотив: „неко је прошао овим путем“. Из њих можемо научити многе ствари: границе, конфигурацију терена, имена сусједа, локалне предрасуде, јединице мјера које важе само ту, одавно. У њима је кодирано и неколико основних гестова наше политичке егзистенције. Чују се гласови помоћу којих и данас ступају у резонанцу наше расуте националне енергије: једна по једна, са болом у срцу, са знамењем на челу. Трешње, бижи, боб, срделе, скушеви. И гофи.