Желидраг Никчевић: „ИНСПИРАТИВАН РАЗГОВОР“

(„Promovišemo ideje i inicijative koje vode ka miru, stabilizaciji i ekonomskom progresu Zapadnog Balkana”, naveo je Abazović.)

Одлично, Дритане. Све си схватио. И ово, вјероватно:

СОРОШ: „Храбри Украјинци су сада на првој линији фронта, ризикујући своје животе у нападу који ме подсјећа на опсаду Будимпеште 1944. године“.

Знаш ли, Дритане, на какву опсаду Будимпеште мисли твој „инспиративни саговорник“? Да те подсјетим. Године 1944. тадашња мађарска држава била је један од најдоследнијих савезника нацистичке Немачке, и остала је то до краја рата, кад је пораз Хитлеровог Рајха постао неизбјежан. Будимпешту је ослободила Црвена армија 13. фебруара 1945. године, а против ње, раме уз раме, бориле су се одабране јединице СС-а, као и борбени одреди мађарских фашиста.

А о каквом добротвору је ријеч, још једно подсјећање.

У интервјуу за „60 минута” Стива Крофта 20. децембра 1998. године, твој инспиративни саговорник каже да је први новац зарадио радећи за нацисте у Мађарској на конфискацији имовине Јевреја који су потом слати у логоре смрти.

„Помагали сте у конфискацији имовине својих сународника, Јевреја, својих пријатеља и комшија”, каже Крофт, а Сорош одговара: „Да. То је тачно. Да”.

„То звучи као искуство које би многе послало на психијатрију много, много година. Да ли је било тешко?” – упитао је потом Крофт, и добио одричан одговор.

На питање да ли осјећа кривицу, Сорош је одговорио одрично и додао да би, да није то радио он, радио неко други.

Дритане Абазовићу, не питам те да ли осјећаш кривицу, јер знам да би одговорио, као и Сорош: „Да то не радим ја, радио би неко други!“

Само настави… ка миру и стабилизацији…