ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: ХАРКОВ, ОПЕТ

Кажете: није се лако снаћи у овом украјинско-руском ратном хаосу. Кажете: све се побркало.

Да, није било лако у протеклих осам година бар једном у чаробни google прозорчић умјесто „Би-Би-Си“ и „Си-Ен-Ен“ укуцати, рецимо: „Батаљон Азов“. Или „Ајдар“, или „Десни сектор“, или „Торпедо“ – било шта од „најугледнијих“ ударних формација кијевске демократије. И погледати само фотографије. Можда би вам тада ситуација била мало јаснија. А није касно ни данас, ако сте, високообразовани, још у стању да препознате славна нацистичка обиљежја.

А сад мало о Харкову, за којим данима лију сузе западни медији, основаном средином седамнаестог вијека указом руског цара Алексеја Михајловича, родном мјесту великог руског писца Едуарда Лимонова, који свe ово посматра из другог свијета. Аутор легендарне „Харковске трилогије“ писао је 2016. године:

„Пошто сам ја дио свог живота провео у провинцији, и у Донбасу – као дијете у Ворошиловграду, сада је то Луганск, као дечко и младић у Харкову – ја ситуацију у Донбасу разумијем боље од страствених и бучних московских интелектуалаца. Стотину пута боље! Ја имам десетине хиљада личних искустава, а ви ни мрвице! Ја имам непосредно искуство живота у том граду, ту сам завршио средњу школу, радио у харковским фабрикама и ту писао прве стихове. Па, вјерујте ми, можете ми вјеровати, ја немам никаквог интереса да лажем. Кажем вам – Харков није украјински град! Тамо од памтивијека живе исти такви руски људи као и у сусједном Белгороду и Вороњежу, или у Ростову, или у Шахтама. Украјина је 1991. једноставно подрезала Харков, заједно са осталим руским земљама, украла га, ​​искористила гужву и отела цијелу територију украјинске Совјетске Социјалистичке Републике! Украјина – то су области негдје око Кијева, њих девет, а све остало је присвојено, опљачкано, отето.“

И још нешто. У чудесном роману Алексеја Иванова „Срце Парме“ каже се да ће пермска земља постати заиста руска тек онда „кад је три хвата у дубину напојимо својом крвљу“.

А харковска земља – она је напојена руском крвљу тридесет три хвата у дубину! Само у октобру 1941, у вријеме Харковске операције, општи губици совјетске армије били су скоро сто хиљада погинулих, тешко рањених и несталих без трага. А после 1941, ту су и Друга, Трећа и Четврта битка за Харков. Само у последњој погинуло је 45 хиљада совјетских војника. Ту цијену је руски народ платио за ослобођење Харкова. А од кога? Од фашистичких фаланги, њемачких и западноукрајинских.

Мислите мало и о томе, буљећи у Си-Ен-Ен и Би-Би-Си.