ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: АХ, ПШЕНИЦА!

„Главни тријумф Русије од почетка специјалне операције у Украјини јесте енормно повећање обима руског извоза и вртоглав раст цијена пшенице“, усплахирено констатује британски The Times, у чланку под насловом „Русија добија битку за контролу свјетског тржишта пшенице“. Даље се наводи да је од краја фебруара руски експорт само у Египат, Иран и Турску порастао – уви и ах – на 500%, 481% и 381%. Изненађени?

Никоме не препоручујем лектиру, нарочито не Британцима и нарочито не Маркса и Енгелса, само подсјећам на помало запостављену чињеницу да су у вријеме Кримског рата ова два уважена господина радила као дежурни гласноговорници британске војне пропаганде, коментаришући на пригодан начин актуелне вијести са фронта и објашњавајући грађанима зашто се цио цивилизовани свијет под хитно мора ујединити против руске пријетње и бла-бла-бла…

Ево одломка из једне од тадашњих анализа Карла Хенриховича, од 10. априла 1855. године, који не могу а да не цитирам – превише очито је повезан са данашњим временом. Што би се рекло: the Times.

„Енглеска не може дозволити да Русија постепено гута подунавске земље, чији значај као житнице расте; она не може дозволити да Русија контролише пловидбу Дунавом. Руски хљеб је и сада превише важан артикал у потрошњи Енглеске, али би анексија ових земаља које производе жито и које се граниче са Русијом учинила Велику Британију потпуно зависном од Русије и Сједињених Држава и претворила ове двије земље у регулаторе свјетског тржишта жита.

Осим тога, у Енглеској непрестано круже неке нејасне и узнемирујуће гласине о напредовању Руса у Централној Азији. Овим гласинама, које распростиру политичари заинтересовани за индијске послове и уплашени писци научне фантастике, енглеска јавност, слабо упућена у географију, лако повјерује. Стога, кад је Русија започела агресију на Турску, одмах је избило национално непријатељство; ниједан други рат није био тако популаран као овај. Партија мира морала је неко вријеме да заћути; чак је и значајан дио њених чланова занио општи ток. Али ко зна какав је карактер Енглеза, није ни сумњао да овај милитантни ентузијазам не може дуго трајати, бар што се тиче буржоазије. Чим рат удари по џепу буржоазије, њена трговачка природа добија предност над њеним националним поносом, а страх од тренутног губитка личних користи јачи је него страх од неминовног постепеног губитка огромних предности за читаву нацију“.

Па ви сад поштено реците: шта се код ових похлепних рачунџија промијенило за ових 170 година?