ЗДРАВКО ПЕНО: ОСВРТ НА ОКРУЖНУ ПОСЛАНИЦУ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА

Свечани пријем у бази Филм сити (Фото: РТС)

Поводом 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји, на званичном сајту Цариградске патријаршије (ΠατριαρχικήκαίΣυνοδικήἘγκύκλιοςἘπιστολήἀπολυθεῖσαἐπίτῷἑορτασμῷτῆς 1700ῆςἐπετείουτῆςἐνΝικαίᾳΑ’ ΟἰκουμενικῆςΣυνόδου – ΟικουμενικόΠατριαρχείο) од 28. маја текуће године, огласио се цариградски патријарх Вартоломеј, са митрополитима дијаспоре те дијацезе. У Окружној посланици наглашен је значај Никејског сабора за утврђивање вере у Господа Христа као истинитог Сина Божијег „једносуштног Оцу“, и осуде аријанске јереси, али и важност Сабора на плану успостављања литургијског јединства и канонског поретка Цркве. Посебно је истакнута потреба за јединственим празновањем Васкрса са римокатолицима, као и одговор Цркве на савремене изазове пред којима се човечанство нашло. Посланица позива на јеванђелску доследност вери и животу Цркве заснованој на љубави и нади у Царство Божије.

Сви који, мање или више, последњих деценија прате прилике у православном свету сведоци су погубног деловања цариградског архиепископа Вартоломеја, пре свега на плану урушавања канонског јединства Цркве, под прелесним уверењем да службу Богу чини (Јн. 16, 2). Његово лицемерно понашање понајбоље изражава руска народна пословица: „На словах – мёд, а на деле – лёд“ (у речима мед, а на делу лед), с обзиром да је, подстрекујући украјински етнофилетизам (давањем „Томоса о аутокефалности“ у Фанару, 6. јануара 2019. године) и изазвавши раскол – одвајањем Православне цркве Украјине од Руске православне цркве, одговоран и за проливање братске крви. Горак укус који остаје иза његових металним гласом обојених речи, не може ублажити пијетистичким хуманизмом надахнута и интонирана циркуларна Посланица. Њене поруке можда не разумеју лаковерни и лакоумни, али не и правоверни и правомислећи. Преварност и злонамерност демонске стратегије савремених екумениста најбоље исказује још једна изрека многострадалног руског народа: „Снаружи мажется, а внутри дьявол прячется“ (споља се маском мије, а унутра се ђаво крије). А пошто се ђаво крије нарочито у детаљима, ево неких из Посланице, разоткривених „ревношћу по разуму“ и оданошћу истинама наше вере.

1. 1. У Посланици изнета тврдња да „Никејски Символ вере снажно исказује постојано уверење да јеретичко одступање значи одрицање могућности спасења човека“, нема никакво покриће у овом истом документу, зато што се његов писац управо на јеретике позива. Називајући их „хришћанским светом“, цариградски епископ са својом сабраћом архијерејима, позива отпале од вере да поводом обележавања 1700. годишњице Никејског символа, своју делатност заснују „на начелима ране Цркве“ – оне исте од које су управо сами одступили. Они који су много пута бацили благочешће под ноге, требало би, по логици састављача циркуларне Посланице, да схвате „вредност заједничке борбе против изобличења хришћанске вере“. Било да се мисли на римокатолике, којима је у Посланици указана посебна пажња, или на протестанте, и једни и други, будући да су јеретици, не могу свету пружити никакво умножење „добрих плодова“ живота у Христу, по Христу и ка Христу, јер, како песник каже: „Из ропства мисирског неће те извести рука фараона. Лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона“.

Премда Посланица подсећа на осуду Аријеве јереси, она не дотиче последице Аријевог учења које су довеле до филиоквистичког уметка у Символ вере на Западу, чиме је нарушен интегрални текст Никејско–цариградског символа. Није на одмет присетити се да се почев од 6. века у Символ вере насилно убацују речи: „и од Сина“ (filioque), те да је на Трећем толедском сабору, у пролеће 589. године, изречена и  анатема: „Ко не верује у Духа Светога или не верује да исходи од Оца и Сина и не каже да је савечан са Оцем и Сином и исте суштине (једносуштан), нека је анатема“. Борба против Аријанаца, који су Сина сматрали за твар, тврдећи да није исте суштине са Оцем, допринела је учењу о „изједначавању” Сина са Богом Оцем, као и додавањем својства које припада само Оцу, да, дакле, и Син исходи Духа Светог. 

Прихватање филиоквистичког псеудодогмата наилазило је на отпор и међу западним хришћанима, већ на Латеранском сабору 649. године, у време папе Мартина, када се вера у Свету Тројицу исповедала без filioque. Исти додатак одбацио је и папа Јован VIII, будући да је у време одржавања Великог сабора 879–880. године, подржао правилно исповедање Символа вере цариградског патријарха Фотија, који је у Окружној посланици упућеној патријарсима Истока, једну деценију раније, рекао за filioque да је „хула која устаје против Јеванђеља, противи се светим Саборима, поништава блажене и свете оце”. 

Не може се, наравно, на основу различитих ставова римских папа о јеретичком додатку filioque, оправдати у потоњим временима конструисан догмат о незаблудивости римских бискупа, који је потврђен на Првом ватиканском концилу 1870. године. Они који себе сматрају непогрешивим у питањима вере на супротној су страни од освештаног искуства Цркве, посведоченог на њеним Саборима. Отуда и позивање цариградског патријарха на „дух Никеје“ и враћање „суштинском у нашој вери“, нема никаквог значаја јер је упућен онима који ниподаштавају учење отаца Цркве и њен најважнији документ – Никејско-цариградски символ вере. Биће пре да алогосни екуменисти припремају још једну у низу демонску подвалу, а не усредређивање снага на „откривање спасоносне димензије догмата и њихово тумачење егзистенцијалним језиком“, како стоји у Окружној посланици.

2. У Посланици се у два наврата помиње „недељива Црква“ – она која је, према схватању писца овог текста, постојала до 1054. и која је после те године подељена, и као таква остала до данас. Прећуткује се истина да се 1054. године није десио раскол, у смислу одељивања једне групације верних од Цркве који су, међутим, наставили да исповедају православни Символ вере, него је реч о томе да се те године отцепила римска бискупија од пуноте Православне Цркве. Из Цркве Христове су, другим речима, отпали не неки правоверни хришћана због дисциплинских преступа, него јеретици римокатолици, који су анатемисани, тј. изгубили су право литургијског општења  са Православном црквом. 

Покушаји савремених екумениста да се ово отцепљење сведе на ниво раскола, било заступањем „теорије о два плућна крила“ једне Цркве или „теорије грана“ супротстављени су богословљу апостола Павла о Цркви као Телу Христовом и Господу Христу као Глави Цркве (Ефес. 1, 22–23; 4, 15–16; 5, 23; Кол. 1, 18; 2, 19; 1. Кор. 12, 12–27 ). Према учењу св. Марка Ефеског, које наводи и отац Георгије Капсанис у критици Равенског документа из 2007. године, Римска бискупија „нема елементе који би је чинили Црквом Христовом“. Селективно позивање цариградског патријарха на свете оце и заклањање иза њихових ставова, а у циљу оправдања екуменистичких тежњи, посве је контрапродуктивно, јер свети оци нису задобили светитељске венце зато што су следили логику овога света, нити су се кретали за вољом светских моћника, као што то чине данашњи епископи са Фанара. 

На сасвим другу страну је усмерен онај који уистину следи Светог Николу Кавасилу, од онога који цитате овог Светитеља извлачи из контекста, злоупотребљавајући их као покриће за псевдојединство са римокатолицима. У свом делу О животу у Христу (Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς) Свети Кавасила је наглашавао важност личног духовног искуства и непосредног односа са Христом, што искључује било какав вид људског посредништва (1. Тим. 2, 5). Уједно је био оштар у критици формализма и механичког приступа тајнама вере, тако својствених и присутних у римокатоличкој сакраментологији. Кавасилино дело Тумачење свете Литургије (Ἐξήγησις τῆς ἱερᾶς λειτουργίας), образац је православне мистагогије у којој је призивање Светог Духа (епиклеза) кључно за освећење дарова у Евхаристији, јер без ње, ослањањем само на изговарање речи установљења Литургије, што једино и чине римокатолици, дарови не постају Тело и Крв Христова.

Више је него очигледно да цариградског патријарха не занима евхаристијско богословље Цркве и непосредно учешће у заједници са живим Господом, него искључиво странпутице којима се може доћи до уједињења са римским бискупом, оним за кога је, у Првој догматској конституцији, донетој на Првом ватиканском концилу (1870), децидно речено да је: „pravi Kristov namjesnik, glava cijele Crkve, otac i učitelj svih kršćana“. Не само да цариградски патријарх не брине и не стара се за канонско и литургијско јединство православне Цркве, него он нема ни најмању потребу да исцели поменути раскол међу православнима који је изазвао, придодајући му, без задршке, друга противканонска огрешења. Будући да свуда где се појави, патријарх Вароломеј сеје семе раскола и умножава га на васељенском нивоу, заслужио је да у црквеној јерархији добије титулу „васељенски расколник“. 

Вишекратно позивање у Окружној посланици на „повратак изворима – првобитним канонским установама недељиве Цркве“ уз назнаку да је „залог тог наслеђа кроз векове био Васељенски трон Константинопоља“ још један је у низу покушаја успостављања источног папизма, одурног и страног православној самосвести. Патријарх који се у колоквијалном говору назива „истамбулски“ и „НАТО патријарх“, успео је да свој утицај прошири на јелинофоне Цркве и посвећено дејствује на остварењу доминације јелинства у Православљу, макар то било на штету самог Православља. 

Фанариоте је, после Октобарске револуције 1917. године, захватила амнеза на прошле догађаје, нарочито оне у којима су њихови сународници у тешким периодима туркократије тражили и добијали помоћ од царске Русије. Њихово кретање по хоризонтали, у правцу промене центара светске моћи, довело их је до тога да изгубе духовну вертикалу, да забораве да су чланови Цркве Христове која је управљена ка Горњем Јерусалиму. Обраћање Сједињеним Америчким Државама и тражење савезништва са Пентагоном потврђује наум цариградског патријарха, његов сан да постане поглавар целом православном свету, што се, нарочито после Критског сабора 2016. године, по убрзаном сценарију у дијаспори остварује. 

Служење Фанара „без послања од Бога“, урушило је његов углед до такве мере да цариградски првојерарх у Посланици и не жали што се годишњица Никејског сабора не може прославити „свечано и, ако је могуће, заједнички, од свих православних аутокефалних Цркава“, како је то стајало у Посланици пре 100 година, а нарочито не жали што се неће остварити прослављање тог јубилеја у садејству са најбројнијом православном – Руском црквом. Он тугује за „блаженопочившим папом Фрањом“, што није заједно са њим, „у пуном капацитету“, остварио заједнички пројекат о прослављању Пасхе  већ ове године. Превасходни разлог одсуства бриге за православно јединство је његова ревност у својству подизвођача радова НАТО алијансе у рушењу руског света, у злочиначком подухвату отцепљења ПЦ Украјине од Руске Православне Цркве.

Глобалисти са Фанара, међутим, „у чврстом загрљају“ са римским прелатима, не одустају од богохулних замисли о лажном јединству, без и мимо Господа Христа. У том смислу се поводом 1700-годишњице одржавања Никејског сабора спроводе заједнички програми прослављања овог јубилеја и научни смпозијуми, и на Западу и на Истоку, како би се показало до које мере је питање јединства ствар времена, независно од теолошког размимоилажења и одсуства реалног литургијског општења.

 Вишедеценијско проунијатско деловање разних мешовитих комисија на приближавању православних римокатолицизму донело је зле плодове. Са разних страна стижу какофонични звуци о узајамној љубави, који једино одзвањају у надменим, празним душама: „Krist nas je pomirio. Raskoli su, zato, naš, a ne Njegov problem. Iz Njegove perspeкtive raskola nema. To što smo podijeljeni – znak je da nas nije obuzela ljubav Kristova. On nas je pomirio, darovao nam je pomirenje, dao nam je slobodu da idemo u zagrljaj jedni drugima, bez straha da ćemo tako izdati ono u što vjerujemo, bez straha da ćemo se pretvoriti u naivne ireniste“.

3. На екуменском трагу лажног јединства маловерни „трагачи за духовним пустоловинама“ из Цариграда и диљем васељене спремни су да се послуже свим расположивим средствима, па чак и приклањању астрологији и усаглашавању са кретањем небеских тела, не би ли оправдали залудна надања на „духовно“ сједињење у коме слепац слепца води и заједно у јаму безверја упадају. Наиме, поклапање празновања православног Васкрса и римокатоличког Ускрса текуће године, премда се више пута и раније дешавало у овом веку, екуменисти свих боја (нарочито дугиних) представљају као „велики знак“ и „дар са неба“, значајнији и од оног који се показао над Витлејемом, приликом рођења Спаситеља. Догађај над Кућом хлеба (Бетлехем – לֶחֶם בֵּית), у којој је рођен Онај који сиђе с неба (Јн. 6, 33), означио је почетак новог рачунања времена. Поклапање празновања Васкрса и Ускрса у 1700. годишњици Никејског сабора, случајност је у којој духовне креатуре креирају повод за ново „заједничко“ празновање – „Празника над празницима“. 

 Заговорницима нове римокатоличке хеортологије ништа не значи то што је Благовест о Рођењу Христовом израз Божије воље, а одлука о заједничком празновању Пасхе резултат људске воље. Стицај околности се уздиже до нивоа догмата, који би у будућности требало следити, да би се у исти дан, из једне у другу календарску годину, преносило прослављање највећег хришћанског догађаја – Пасхе Христове. Пошто се обележавање великог јубилеја ипак није остварило по људским надањима, ни за 1600. годишњицу Никејког сабора, 1925, јер је тада, на Васкрс, трон цариградског патријарха био упражњен, као ни ове године, јер је на сам празник Ускрса умро велики заговорник псеудојединства, папа Франциско, екуменистима преостаје још једна могућност – да ће се то десити, ако не пре, а оно за наредну 1800. годишњицу. До тада, ко преживи, причаће! 

Истина, иако не знамо ни дана ни часа Другог Христовог доласка (Мт. 25, 13), можда се, по Божијем промислу, догоди да буде на дан Пасхе, како би радост верних била доведена до врхунца, али и како би се показала лажна вера многих који себе сматрају хришћанима. Коначно разлучење праведних и неправедних ће засигурно бити у складу са објавом датом у Јеванђељу Божијем (Мт. 25, 31–46; 13, 24–30; 13, 36–43; 13, 47–50; 7, 21–23; Јн. 5, 28–29). У сусрету са Христом сви који имају истинску веру ући ће у радост невечерњег Дана, а на другој страни, невернима и јеретицима ће пресахнути варљива нада за спасење. Времена више неће бити (Откр. 10, 6), ни за чистилишни огањ, нити за друге обмане и игроказе римокатоличког плебса и њима сличних псеудоправославних верника. 

Ове будуће догађаје можемо већ сада видети у огледалу наше духовне реалности. Претворно саглашавање римокатолика да заједно са православнима празнују Пасху искључује прихватање вере у нетварне Божије енергије које дејствују у православној Цркви, о чему сваке године на Велику Субору потврду пружа силазак благодатног Огња на верни народ, а на молитву јерусалимског патријарха. За разлику од других инославних народа, Копта и Јермена, који приступају православном патријарху и целивајући му десницу траже и добијају благослов да приме благодатну Светлост за своје вернике, римокатолички представници игноришу овај чудесни, надумни догађај, показујући на тај начин да ниподаштавају и само празновање Пасхе. 

Они који искључиво верују у огањ створене ватре, ради чега су разгоревали ломаче на којима су спаљивали неистомишљенике, и који су огњем и мачем у крижарским походима освајали Јерусалим и друга света места, показују да нису духовно спремни и подобни да их Јерусалим освоји, да им, од власти и грамзивости, отежала срца омекшају и да их преплави благодат Господа који је пострадао и за њих, као и за цео свет, баш на том месту где сваког Васкрса благодатни Огањ силази на благоверне хришћане.

4. Прегаоцима новог екуменског покрета и јединства измиче стрпљење у остварењу постављених планова, а и Бог, као по неком правилу, изневерава њихова очекивања. Зато су одлучили да преузму судбину и Цркве и света у своје руке. Ново лажно црквено јединство, према замисли патријарха Вартоломеја, могло би да се оствари теолошким дијалогом, тачније, „дијалогом живота“, опипљивим и делатним сведочењем поштовања „тековина недељиве Цркве“. Пошто у недељивој православној Цркви Христовој не постоји никакво првенство власти, цариградски патријарх је вољан да „с предумишљајем“ и по „чудесним моћима својим“ ресетује чак и време, да се врати у прво хиљадугодиште, како би у будућој расподели снага било прихваћено „првенство папе“ над свим бискупима и епископима васељене, с тим да и он не остане без „ухљебија“ и буде проглашен бар за источног папу. Но, из православне перспективе тако нешто ипак није могуће, јер би, правничким језиком, то био „унилатерални договор – без Бога“ и преседан којим би се укинуло начело саборности, које је на Никејском сабору 325. године имало пресудну улогу у доношењу изузетно важних догматских одлука за живот Цркве на васељенском плану.

Једини реалан приступ јединству са римокатоличким Западом јесте онај који подразумева  потпуно и безусловно покајање западних инославних хришћана, покајање за криминогени „дијалог живота“ који су водили последњих хиљаду година, нарочито са православним народима Истока. Након таквог освешћења би тек могао да уследи теолошки дијалог, али и са испуњеним условом да римокатолици најпре одступе од богопротивних догмата и истински, а не притворно, прихвате учења једне, свете, саборне и апостолске Цркве.

Разрешењу кризе у односима православних са римокатолицима, треба да претходи, међутим, установљење одговорности за стање у православној Цркви (нарочито на цариградској катедри), што јесте, већ одавно, више него оправдани разлог за сазивање Великог свеправославног Сабора, не у карикатуралном формату какав је имао Критски сабор 2016. године, него у духу Никејског и других васељенских сабора. На њему би требало да дође до изражаја начело саборности, које представља раскид са свим претензијама на папизам, било првог, другог или трећег Рима. На тај начин би се поново и једном за свагда канонски поредак Цркве вратио своме извору – литургијском животу и преданом служењу Богу и ближњима, јер је то смисао Христових речи, упућених Његовим ученицима и свима нама:  Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга (Мк. 10, 42 – 44). 

Овај кратки осврт на Окружну посланицу јесте уједно и позив да оно што се дешава у нашем дворишту, пред нашим очима, не гледамо као неми посматрачи, него да се посвећеношћу Истини супротставимо опасности која Цркви прети од лицемера и окречених гробова у њеној јерархији, оних који се представљају као пастири Цркве Божије, а уствари су њени највећи непријатељи, јер нарушавају њено јединство изнутра. За њих је речено да долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви (Мт. 7, 15), и да ће бити бачени у таму најкрајњу (Мт. 22, 13), а равнодушнима, који се не противе злу, упућене су Христове речи: пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 16). 

На празник Силаска Светог Духа,

2025. године Господње

Патријарашка и Саборска Посланица издана поводом прославе 1700-годишњице Првог Васељенског Сабора у Никеји
Прот. број 335
† В А Р Т О Л О М Е Ј
Милошћу Божијом Архиепископ
Константинопоља – Новог Рима
и Васељенски Патријарх

Свој пуноћи Цркве: Благодат и мир од Бога

Химну захвалности узносимо свемоћном, свевидећем и сведобром Богу у Тројици, који је удостојио свој народ да досегне 1700. годишњицу Првог Васељенског Сабора у Никеји, који је под дејством Светога Духа посведочио истиниту веру у Божанску Логоса – Сина Божијег, који је сабеспочетан Оцу, једносуштан Оцу и истинит Бог: „који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се, постао човек, страдао, васкрсао трећега дана, вазнео се на небеса и који ће доћи да суди живима и мртвима“.

Сабор у Никеји представља израз саборне природе Цркве, врхунац њене „исконске саборности“, нераскидиво повезане са евхаристијским остварењем црквеног живота, као и са праксом сабирања „на једно место“ ради доношења једнодушних одлука о текућим питањима (Дап. 2, 1). Никејски сабор истовремено означава настанак нове саборске структуре – Васељенског Сабора, који ће постати одлучујући за даљи ток црквених збивања. Вредно је напоменути да Васељенски Сабор није „стална установа“ у животу Цркве, већ „ванредни догађај“, одговор на конкретну претњу вери, са циљем да се обнови нарушено јединство и евхаристијско заједништво.

То што је Сабор у Никеји сазвао цар, што је Свети Константин Велики присуствовао заседањима и што је његове одлуке потврдио ауторитетом државног закона, не чини тај сабор „царским сабором“. Он је био искључиво „црквени догађај“, у коме је Црква, вођена Духом Светим, доносила одлуке о својим унутрашњим стварима, док је цар применио начело: Подајте, дакле, цару царево, а Богу Божије (Мт. 22, 21).

Суочена са аријанском заблудом, Црква је саборно формулисала суштину вере која се у њој непрекидно живи. Син и Логос Божији, „једносуштан Оцу“, предвечни, „истинити Бог од истинитог Бога“, спасава човека Својим Оваплоћењем од ропства ономе што је туђе (Богу) и отвара му пут ка обожењу по благодати. „Јер Он постаде човек да бисмо се ми обожили“ (св. Атанасије Велики).

Никејски Символ вере снажно исказује постојано уверење да јеретичко одступање значи одрицање могућности спасења човека. У том смислу, он није пука теоријска изјава, већ исповедање вере – као и сва догматска документа Цркве – аутентичан израз истине која у њој живи и кроз њу се остварује.

Посебну богословску важност има чињеница да се у основи Часног Символа „Верујемо…“ налази један локални крштењски Символ вере или скуп сличних символа. Као верни носилац историјске црквене самосвести, Сабор сажима и потврђује Апостолско предање, које чувају помесне Цркве. Свети Атанасије Велики каже да Оци Сабора „о вери нису писали: ‘Нађосмо за сходно’, већ: ‘Тако верује саборна Црква’; и одмах су исповедили у шта верују, да би показали да њихово мишљење није ново, него апостолско, и да оно што су написали није њихово откриће, већ да су то исте оне истине које су апостоли подучавали“.

Уверење богомудрих отаца било је да вери апостолској није ништа додато и да истински васељенски Никејски Символ представља исповест заједничког предања Саборне Цркве. Саборски оци, које Православна Црква достојно поштује и слави као „верне чуваре апостолских Предања“, употребили су философски појам „суштина“ (и „једносуштан“) ради изражавања православне вере у божанство Логоса, које је Арије одбацивао. Са тим одбацивањем он је, заправо, уплетен у хеленистичке мисаоне обрасце, хтео да порекне целокупну тајну спасоносне Божанске Икономије у телу и да потисне „Бога отаца“ у име „Бога философа“.

Још једно кључно питање које је Сабор у Никеји позван да реши ради учвршћивања црквеног јединства у литургијској пракси било је: „када и како треба да прослављамо празник Васкрса“. Обележавање 1700. годишњице сазивања Сабора поново је актуелизовало питање заједничког прослављања Христовог Васкрсења. Света Велика Христова Црква моли се да хришћани широм света, у складу са одредбама Никејског сабора, поново приступе прослави Пасхе у исти дан, као што се срећним стицајем околности догодило ове године. Ова одлука представљаће знак и симбол истинског напретка на путу васељенског заједничког хода и сагласности, кроз теолошки дијалог и „дијалог живота“, као опипљиво сведочанство делатног поштовања тековина недељиве Цркве. Остварење овог циља у оквиру овогодишњег јубилеја било је заједнички идеал блаженопочившег папе Фрање и наше смерности. Његово упокојење, дан после заједнички прослављене Пасхе, појачава нашу заједничку одговорност да наставимо непоколебиво у истом правцу.

Важан је такође био и канонско-правни рад Никејског сабора, којим се саборски уобличује и потврђује вечна канонска свест Цркве. У том раду налазе се зачеци митрополитског система и успостављање ауторитета, истакнутог положаја и проширене одговорности појединих тронова, из чега се постепено развио систем Пентархије (пет патријаршија). Пошто је канонско наслеђе Никеје заједничко благо целокупног хришћанског света, ова годишњица позива на повратак изворима – првобитним канонским установама недељиве Цркве. Залог тог наслеђа кроз векове био је Васељенски трон Константинопоља. Управо је тим духом Велика Црква проговорила и кроз Патријарашку и саборску Посланицу поводом 1600. годишњице Сабора, називајући га „првим међу Васељенским и заиста највећим Сабором Цркве“.

Одлука да се годишњица свечано прослави, и то „заједнички, ако је могуће, од свих православних аутокефалних Цркава као општа манифестација верности и, Божијом благодаћу, данашње истрајности наше свете Православне Цркве у учењу и духу тог Сабора – Сабора који је, с једне стране, у Духу Светоме утврдио и запечатио једну веру Цркве, а са друге стране, јасно представио и јединство црквене структуре кроз присуство представника са свих крајева света“ – нажалост није могла бити реализована због ванредних околности и упражњености Васељенског трона. Деветнаестог јула 1925, прве недеље после устоличења патријарха Василија III, извршено је то „закаснело дуговање“ посебном патријарашком и саборном Литургијом у свештеном патријарашком храму.

Посебан црквено-еклисиолошки значај има чињеница да се у тој Посланици наглашава значај испуњавања дужности обележавања овог „великог јубилеја за цело Хришћанство“ од стране Цркве Константинопоља, која има „непосреднију повезаност и обавезу према овом празнику“. Никејски сабор представља прекретницу у обликовању догматског идентитета и канонске структуре Цркве и остао је узор за решавање питања вере и црквеног поретка на васељенском нивоу. Обележавање 1700. годишњице његовог одржавања подсећа хришћански свет на начела ране Цркве, на вредност заједничке борбе против изобличења хришћанске вере и на позив вернима да допринесу умножавању „добрих плодова“ живота у Христу, по Христу и ка Христу, у свету.

Данас смо позвани да истакнемо трајну поруку Првог васељенског сабора у Никеји, спасоносне димензије и антрополошке последице појма „једносуштан“, односно нераскидиве везе између христологије и антропологије, у епохи антрополошке збуњености и интензивних покушаја промовисања „надчовека“ као отвореног хоризонта и самообожења људског бића, уз помоћ науке и технологије. Начело „Богочовештва“ представља одговор на ћорсокак савременог „човекобога“. Позивање на „дух Никеје“ представља позив да се вратимо суштинском у нашој вери, чије је средиште спасење човека у Христу.

Господ и Спаситељ наш Исус Христос јесте потпуно и савршено откривење истине о Богу и о човеку: Ко је видио мене, видио је и Оца (Јн. 14, 9). Оваплоћени Логос Божији је показао – „први и једини“, како пише Свети Николај Кавасила – „истинског и савршеног човека, у начину живота, понашању и у свему другом“. Ту Истину у свету заступа Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Она се њом храни и њој служи. Обучена у хитон Истине, „исткан из богословља са висине“, Црква увек правилно управља речју истине и прославља „велику тајну побожности“, проповедајући реч вере, љубави и наде, гледајући ка „непролазном, непрекинутом и бесконачном Дану“, ка долазећем вечном Царству Оца, и Сина, и Светога Духа.

Задатак теологије јесте откривање спасоносне димензије догмата и њихово тумачење егзистенцијалним језиком. То тумачење захтева, заједно са учешћем у црквеном животу, осетљивост и искрено старање за човека и за недоумице његове слободе.
У том смислу, исповедање вере у оваплоћеног Бога Логоса мора бити праћено и нашим делатним одговором на Његову спасоносну реч: Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што сам ја вас заволео (Јн. 15, 12).

Сећајући се неизмерних дарова које је Бог учинио и чини свакој твари, непрестано славословимо пресвето и пресјајно име Господа над свима, Бога љубави, кроз кога смо упознали Оца и кроз кога је Свети Дух сишао у свет. Амин!

У години спасења 2025, месеца јуна (1. дан),
Вартоломеј, Цариградски, у Христу молитвеник.

• Атанасије, Келнски, у Христу молитвеник
• Макарије, Гортини и Аркадије, у Христу молитвеник
• Андреј, Аркалохорија, Кастелија и Вијаноса, у Христу молитвеник
• Атинагора, Белгије, у Христу молитвеник
• Пајсије, Лера, Калимна и Астипалеје, у Христу молитвеник
• Севастијан, Атланте, у Христу молитвеник
• Атинагора, Кидонија, у Христу молитвеник
• Максим, Селеврије, у Христу молитвеник
• Макарије, Аустралије, у Христу молитвеник
• Максим, Швајцарске, у Христу молитвеник
• Јаков, Ирске, у Христу молитвеник
• Јаков, Мексика, у Христу молитвеник

Потврђује се као тачан препис.
У Патријаршији, 27. маја 2025.
Архисекретар Светог и Великог Саборa