ЗАВЕТНА КОСОВСКА МИСАО У МУЗИЧКОЈ ДРАМИ „ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ“

Поводом сто тридесет година од рођења Момчила Настасијевића: Да ли је српски народ „саборни Јов“ – народ који не тражи од Бога рационално тумачење своје патње, него исповеда истину?

Сваког Видовдана бива нам јасно да је Косовски завет неразориво језгро нашег бића: он покреће и на ослободилачке подвиге (1912, Стара Србија је ослобођена јуришима хероја који су себе сматрали „осветницима Косова“, а Гаврило Принцип је на Видовдан 1914. кренуо за Обилићем), али и трпљење невоља и неправди под влашћу силника овога света, са надом у васкрсење Српства и човештва.
Ове двојаке могућности читања Косова одржавају се и на стваралачке приступе великих Срба који пред очима имају Лазара и његове сапричаснике. Стога, у њиховим делима одјекује кликтање слободи као нашем неразоривом опредељењу за непристајање на зло, али и суочавања са црном, а вишевековном, чињеницом да је, како рече Црњански, „јаук и гробље народ мој“, и да, као у „Сеобама“, гинемо „по туђој вољи и за туђ рачун“.

ДУБИНЕ ЈЕЗИКА И ЗАВЕТНОСТИ Песник који је зидао своје дело на битијним темељима свог језика и у дубинама заветности српске културе (у те дубине, како рече Рилке, иронија никад не силази) звао се Момчило Настасијевић, и ове, 2024. навршило се тринаест деценија од његовог рођења.
Вишеструки обдареник, из талентоване уметничке породице (брат Живорад сликар, брат Славомир романописац, брат Светомир композитор), српски Орфеј из Горњег Милановца је, са Светомиром, свом народу у завештање оставио, између осталог, и музичку драму „Ђурађ Бранковић“ (изведена је 1940, две године после песникове смрти, у Народном позоришту у Београду). За ову представу је Живорад Настасијевић, један од оснивача групе „Зограф“ (он и његови саподвижници спајали су средњовековни живопис и модерну уметност), радио кулисе које превазилазе прагматичност позоришног тренутка. Светомирова музика и Момчилов либрето и данас су пример шта све можемо када нам се, у сопственој држави, отворе двери стваралачке слободе.

САМОСВОЈНОСТ „ЂУРЂА БРАНКОВИЋА“ Када су музички критичари намеравали да оспоре Момчила и Светомира као самосвојне ствараоце, трудили су се да докажу да је музичка драма „Ђурађ Бранковић“ само подражавање „Бориса Годунова“ Пушкина и Мусоргског. Књижевни критичар Милутин Деврња, који је, са Станиславом Винавером, приредио прво издање Настасијевићевих сабраних дела, указао је на чињеницу да ови критичари нису разумели суштину ствари. Сижеи „Годунова“ и „Ђурђа Бранковића“ сасвим су различити: у опери Мусоргског Годунов је омрзнути узурпатор престола, а у музичкој драми браће Настасијевић реч је о трагичној судбини законитог владара који на плећима носи судбину свог оца издајника, и чију кћи Мару, жртвовану султану ради добра Србије, народ искрено воли.
Зато Деврња каже: „Драма Ђурђева је развој унутарње Ђурђеве коби, коби издајничког рода Бранковића. Та коб налази себи иманентну одмазду. Борис испашта не Божју, већ људску правду, одмазду над њим изводи његов народ на начин сасвим доступан људском осећању правде. Ђурађ је трагичан до максимума. Борис нимало. Ђурђев удес везује се за удес његове земље, и трагедија Ђурђева представља трагедију Србије. Напротив, Борис испашта своје лично неваљалство, и његова трагедија је само његова а за Русију Борисово свргнуће представља спасење.“
О чему је, заправо, реч?

ПАД СРПСКЕ ДРЖАВЕ И ТРАГИЧНИ ДЕСПОТ Момчилова драма описује последње дане слободне српске државе, у којој се на све стране слути неумитна коб. Један стари монах сведочи о паду свог народа, и прориче неизбежно: „У жилама место крви грех… Иде ноћ без сванућа, о тешко теби створу!“ Кад умире Стефан Високи, један Београђанин сведочи: „Света пресахну Лазарева крв: небесно небо, земља без душе.“ На власти се, у складу с народним предањем, нашао Ђурађ, син издајника Вука и сестрић Стефанов, који зна да се слобода Српства примиче крају, али се спрема да буде потоњи у боју са силама немерљивим, са мачем у једној и бројаницом у другој руци. Турци долазе као стихија природе, која се зауставити не може, што, парадоксално, уопште није разлог за предају, напротив.
Ипак, силе немерљиве односе победу по победу. Звекет окова све је чујнији.

СПРЕМНОСТ НА ЖРТВУ Срце деспотово прима само ране: кћи Мару мора да преда султану иако је неизмерно воли, а она, на одласку, каже: „Заборавих себе / заборавите ме и ви / ни своја ни ваша / у Божје предадох се руке,“ Њен вереник, војвода Кајица, радо би да погине у боју, да би, како каже, могао „на мачу ограшјем / љуту развејати тугу“. Када понуди Ђурђу да освети његове синове, које су Турци ослепели, деспот му каже: „Залуд, јуначе сине! / Десница твоја/ злу нашем слаб лек! / У корену кад коб / зло једно посеци, набуја других сто.“
Спреман је Ђурађ на све жртве, па и на мржњу народа који га не схвата и куне његову супругу Јерину као туђинку. Он има разумевања и за обичне људе, али и за Старину Новака који, због мучног кулучења на изградњи смедеревске тврђаве и Јеринине бездушности, одлази у хајдуке, да поведе вишевековну борбу за слободу.

ОДСУДНОСТ ЗАВЕТА Косовски завет је одсудност, судбоносан је – идеш због отаџбине и образа, без обзира да ли те, у земном смислу, чека победа или пораз. Бошко Југовић не би дао из руке крсташ барјак чак и да му Лазар поклони Крушевац, јер је пошао да пролије крв за часно знамење Христово, и да умре за веру са браћом како би вечно живео. Његошев Радун, онај из „Вијенца“, опкољен са женом у запаљеној кули, пева док пуца у надмоћне турске јуришнике, и припева старе српске јунаке, видећи смртну уру пред очима, али и своје претке, који су живи у Живоме Богу. И ђакон Авакум одбија да се потурчи јер „нема лепше вере од хришћанске – Срб је Христов, радује се смрти“. Смрт није крај него капија вечног живота.
Момчило Настасијевић, памтилац најдоњег камена нашег саборног заветништва, иде трагом својих претходника, народних јунака и слепих, а видовитих, гуслара. Борба за Христа никад није узалудна, чак и кад се, у земном царству, доживи пораз. Један стари Београђанин, док умире Стефан Високи, каже: „Бори се до скончања / победе кад није / бар дубок нек је пад. / Из пропасти наше / некоме некад нићи ће спас.“
Пропашћемо, али ћемо се и спасти. Само се не треба предавати очајању. Очајање је једини прави непријатељ човеков.

СА СПОМЕНИКА СТЕФАНУ ВИСОКОМ На споменику у Црквинама код Младеновца, које се негда звало Међулужје, и где је, у лову, умро Стефан Лазаревић, налази се спомен који су подигли племић Ђурађ Зубровић и поп Вукша. У име деспота, тамо је написано: „Ја, Деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по представљању тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу угарске земље и босанске а још и Приморју зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико благому изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од цара свих и Бога, говорећи послани к мени анђео: Иди! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6.000 и 900 и 30 и 5 индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан.“
У име српског народа, који је волео Лазаревог сина као и оца му, на споменику пише: „Благочастиви господин Стефан, добри господин и предобри и мили и слатки господин деспот, о горе тому ко га виде на овом месту мртва.“
Момчило Настасијевић је осетио како нас од часа деспотовог одласка из Међулужја у Небеску Србију не деле столећа, него тренуци: јер, српска историја је скоро свагда у сенци слома у боју са силама немерљивим, али у неразоривој заветности чак и кад дође слом. Зато је у драми о сестрићу Стефановом, трагичном „Смедеревцу Ђуру“, песник умео да српску историјску судбину смисаоно обасја поруком која важи док год нас има. То је порука, неочекивана и самосвојна, а упозорава да је и пропаст – спасење.

СПАСЕЊЕ У ПРОПАСТИ Сва је наша историја својеврсно спасавање пропашћу и у пропасти. Пропадамо јер смо заборавили истине без којих се не може живети достојно човештва. Док други народи траже узрок свог пада у спољашњим околностима, ми га, како рече Владика Николај, тражимо у себи. Његош је, у „Вијенцу“, јасно рекао ко је крив за долазак Турака: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.“ Кад год смо хтели да зидамо кућу на песку пролазних земних интереса, она се рушила, јер нам је Христос, Бог српског завета, јасно рекао да прво иштемо Царство Божије и правду његову, а остало ће нам се све додати. (Мт. 6,33) Кад смо се уздали само у сопствене мисли и мишице, падало је сазидано, као кула од карата. И пропаст нам је спасавала душу – јер, опет по Светом Николају Српском, Бог нам је дао државу да има шта да пропадне да би се оно најважније, душа, сачувало.
Ако буде душе, биће и царства. Тако и каже Марко Краљевић гостима на слави код деспота Ђурђа:
„Хајте сада пијте и благујте
И хришћански закон испуњајте. И ако смо изгубили царство, Душе наше губити немојмо.“

СРБИ СУ ЈОВОВСКИ НАРОД Бивши римокатолички монах, који се обратио у православну веру, архимандрит Гаврило (Бунге) о Књизи о Јову каже јасно и једноставно: „Бог није желео да човек буде кушан, али је допустио да се искушење догоди. Када је, дакле, човеку дао заповест, не скривајући од њега последице њеног преступања, Бог је пред Својим створењем отворио ону димензију коју ми називамо слободом, а заједно с њом – и могућност искушавања слободом. Књига о Јову покушава да одговори на питање – како је то постало могуће. У њеном величанственом уводном делу ђаво се појављује у улози клеветника, захтевајући од Бога да коренито испита Јовову верност, и Бог допушта ово испитивање. Чини се да различита искушења, којима ће затим бити изложен Јов, дотичу само његово материјално благостање и телесно здравље. Међутим, из речи Јовових пријатеља и, још јасније, из прекора његове жене, видимо на шта би ова страдања требало да подстакну Јова: на противљење Богу. Овакав исход је предсказивао клеветник – ђаво, али је погрешио. Иако жели да се објасни са Богом, Јов не хули на Њега. Он чак призива Бога против Њега Самог, као сведока своје невиности. На крају књиге, и Бог и Јов бивају оправдани, што може изгледати веома чудно свести савременог човека. Јов указује част Богу, поштујући Бога као Бога, не тражећи никакво рационално објашњење Његове несхватљиве тајне. Бог, са Своје стране, оправдава Свог верног слугу Јова: само је Јов говорио истину о Богу!“ И таква је истина о српском народу, са свим његовим гресима и слабостима: то је народ који је саборни Јов. Тај народ не тражи од Бога рационално тумачење своје патње, него исповеда Истину Која је – Христос. Богочовек Распети и Васкрсли не да Србима да нестану са историјске позорнице, и стално их диже из мртвих. Српска историја, историја о Јову, оправдава и Бога и Јова.  Зато се не смемо предати. Зато је Момчило Настасијевић о себи, хришћанину и Србину, писао: „Тихо по муци бродим смерни раб“. Зато је написао „Ђурђа Бранковића“. Зато се Богу обратио са „Пропашћу спаси!“ Јер, како рече Фридрих Хелдерлин, „тамо где је опасност, расте и оно спасоносно“.

ЗНАО ЈЕ ТО НАШ ДЕСПОТ ЂУРАЂ Циљ човековог живота је да живи вечно. Земно је пролазно и пропадљиво, али свако може, ако хоће, да ступи тамо где сија Сунце правде, зарећи лица достојних. То је знао кнез Лазар. То је знао и Ђурађ Бранковић, његов унук. Када му је фрањевачки ратник, Јован Капистран, нудио да, по узору на византијског цара Јована Палеолога, прими унију како би добио помоћ папског Запада, деспот је рекао: „Мене мој народ сматра несрећним, али мудрим човеком. Кад бих под старе дане променио веру, сматрали би ме несрећним лудаком.“
Порука је јасна: остајем свој и у слому.
Треба се смирити пред околностима. То, по патријарху Гаврилу, значи (онако како је српски првојерарх рекао 27. марта 1941) – понизити се пред Богом, а усправити пред људима. Настасијевићев Ђурађ позива своје Србе да се моле и кад изгледа да нема наде: „Звона зову, Господ с нама, / зри страдања нашег плод / на молитву, на молитву / хвалом из рањене душе / пребродимо и овај брод.“ У чину драме под насловом „Повратак слепих синова“ чујемо хор народа окупљеног на обнови смедеревске цркве, који се такође обраћа Вишњем: „Слава, слава Богу / за муку сву, за љуту тугу/ крштена ме створа/ слава, слава Богу.“

ПАРАДОКС НАШЕ ЗАВЕТНОСТИ У часу умирања Светог Стефана Високог, Настасијевићеви Београђани, који тугују јер знају да долази турски бич, Богу се моле речима које су срж Косовског завета: „Молимо те, и молимо, / пропашћу спаси / кад није другог спаса / казном награди за грех. / Господи, Господи, пропашћу спаси нам душу/ кад није другог спаса!“
Наравно да је то парадокс. Срби и живе парадоксом и од парадокса. Иначе, парадокс – „истина која дуби на глави да би привукла пажњу“, како је дефинише Честертон – на грчком изворно значи преславно чудо. А Косовски завет је преславно чудо наше крштене историје – кад год мисле да су нас уништили, ми, из своје пропасти, васкрсавамо.
Јер пропаст, по Настасијевићу, долази да нас спасе. Човек у часу пропасти схвата да је једини спас у Спаситељу, и да је блага рука Господња она која милује и кад удара. Она нас буди из дремежа греховности, показује да је светлост небеска извор и увор наше самоистоветности, и да песак хедонизма и егоизма не може бити темељ српског дома на балканским ветрометинама. Тако, по Његошу, Богом бива што бити не може – Он пропашћу спасава и казном награђује, бранећи народну душу, драгоценију од свих светова.

БИТИ СРБИН: ДЕСПОТ ЈЕ ЗНАО ЦЕНУ Момчилов Ђурађ то зна боље од икога: син је онога кога народ сматра издајником, муж је жене коју себри зову проклетом, отац синова које су Турци ослепели и кћери коју му је султан отео, сведок поробљавања своје отаџбине. Али је Христов, али је хришћанин. Својој Мари је, у најтежем часу, рекао: „Патнима на правди/ у Бога уздање… Беспутнима Бог нек једини вам пут./ Рађа се из патње народ мој.“
На самрти, после целивања моштију Светог апостола Луке, које су почивале у смедеревској тврђави, сазнавши од монаха – пророка да ће се његови синови и даље много мучити, а да ће један, беспутни и заблудели Лазар, своју мајку отровати, песников деспот има снаге да коледарима, који певају песме о наступајућем празнику Рождества Христовог, каже: „Чеда моја, појте! Зора свиће, иде млади Бог!“
Иде Бог, рађа се Христос, Срби не могу нестати у тминама историје.