Упркос „јакој симболици“, великом одушевљењу Ненси Пелоси и Камале Харис које су у америчком Конгресу рашириле украјинску заставу и говору Зеленског. Иначе, вашингтонски режимски пропагандисти су то обраћање моментално упоредили са оним чувеним Черчиловим, мада се у политичком смислу ту неке паралеле баш и не могу повући.

Отуда и непрестано анализирање изреченог и написаног и покушаји давања неког дубљег смисла изговореним фразама. Јер, од Зеленског су се углавном чуле пригодне фразе попут оне да „чак и ако не буде струје, светло наше вере неће се угасити“ уз молбе да се Украјини додатно помогне:

Молбе су услишене, нови пакет америчке војне помоћи износиће близу 2 милијарде долара, укључиваће и противваздухопловни ракетни систем „Патриот“, као и гаранцију о издвајању додатних 45 милијарди у наредној буџетској години. Није занемарљиво, без обзира што је велико питање како се ова средства дистрибуирају, те колико тога и у којој форми стигне до крајњег одредишта!?

Међутим, чак и да се све то поштеније дистрибуира и да стигне до крајњег одредишта у пуној мери и на прави начин, ова помоћ није довољна. Она може послужити кијевском режиму да успорава руске активности на терену, али не и да преокрене ток сукоба. И то уз огромне жртве, те бројке су већ сада незамисливе. Поготово не може послужити за спровођење неке опсежније војне акције којом би Русија била натерана на прихватање било каквог за Запад повољног политичког решења.

Војну и финансијску помоћ кијевски режим свакако би добио, мању или већу – то јесте дискутабилно, но не потеже се пут у Вашингтон и не прави се поређење са Черчилом због милијарду долара и једне батерије „Патриота“.

Шта је политичко решење? Шта у политичком смислу САД желе са Украјином? Око тога, по свој прилици, апсолутно никаквог договора нема. Заправо, одговор САД своди се на даљу војну и финансијску помоћ, на вођење посредничког рата против Русије до последњег Украјинца. И чекања да се „нешто у самој Русији одигра“, а што би преокренуло ток целокупног процеса.

Преко медија, то се свакодневно и најављује. Све преко тога за САД би могло значити и улазак у директну војну конфронтацију НАТО-а против Русије, за шта у Вашингтону нису спремни.

Истовремено, Зеленски изгледа више није спреман да чека и уважава образложења, верује медијима како ће се „нешто у самој Русији одиграти“, због тога што су жртве огромне, што су те бројке већ сада незамисливе, што се и у Кијеву почиње схватати дословно значење ратовања до последњег Украјинца, због тога што се земља у економском, енергетском и политичком смислу налази у колапсу и што му време није савезник. Зеленски тражи више од „отворених врата“ за чланство у НАТО и брже евроинтеграције, између осталог и зато што је то најава евентуалне директне војне конфронтације НАТО против Русије.

Хитри улазак Украјине у НАТО или експресно чланство у ЕУ (макар и неко измишљено, придружено!?) дају наду да се око територије неће преговарати, то јест да ће одбрана уставом дефинисаних граница постати и формална обавеза западних савезника.

И у том контексту треба размотрити активности како самог Зеленског, тако и његових колега из Варшаве и Виљнуса уочи, али и после посете украјинског председника Вашингтону.

Крајем новембра, у фази припреме вашингтонског пута сусрели су се премијери Украјине, Пољске и Литваније и усвојили дуго и програмски оријентисано заједничко саопштење.

У јануару, након разговора са Бајденом, уприличен је састанак председника Украјине, Пољске и Литваније, уз поновно усвајање програмски оријентисаног заједничког саопштења, чиме се само подвлаче ставови из новембра.

Занимљиво, Зеленски је на путу за Вашингтон застао у Варшави, обављајући последње консултације. Комуникација са Пољском и Литванијом одвија се у окрвиру Лублинског троугла, формата осмишљеног 2020. године. Наравно, иницијатива је намерно представљена у Лублину, како би подсетила на чувену пољско-литванску државну заједницу која је 1569. године трансформисана у реалну унију. Својеврсну конфедерацију која се простирала и на највећем делу данашње Украјине. Треба додати и Белорусије. Зато је у оквиру Лублинског троугла доста времена потрошено на давање подршке Светлани Тихановској.

Још и пре формализације тројне инцијативе у нови политички формат, Украјина, Пољска и Литванија су успоставиле међупарламентарно тело за сарадњу (2008. године), а са циљем унапређења културних веза и спровођења европских и евроатлантских интеграција, а потом и заједничку бригаду (2016. године, са „војнички сувопарном“ и неоригиналном скраћеницом ЛИТПОЛУКРБРИГ) уз појашњење да ће тако украјинске оружане снаге лакше имплемнтирати „НАТО стандарде“.

Пратећи досадашњи тренд обнављања „духа државне заједнице“ основане у Лублину, поставља се питање: шта је следећи корак? Да ли је то и официјелно обнављање конфедерације?

Уобичајено врло добро упућени Виталиј Третјаков тврди да јесте, те да се скривање ове намере толико лоше камуфлира да се та ствар више и не може сакрити. Истовремено, он изражава сумњу да је Зеленски за ову идеју добио подршку од Бајдена. Али, то што није добио подршку од Бајдена, у пракси и може и не мора значити много.

Са једне стране, Зеленски не може да чека. Са друге стране, Пољска је дочекала своју прилику, она у овим околностима може издејствовати да сасвим легално, након потписивања договора о елементима конфедерације уведе војне снаге на територију Украјине, а у одређеном расплету чак и припоји делове земље.

Уосталом, на јануарском састанку три председника у Лавову, Анджеја Дуду су грађани на улицама дочекали много срдачније него Зеленског. Од ескалације украјинске кризе пољски утицај је у западној Украјини, некадашњој Галицији пре свега, само додатно растао.

Обострани интереси да Лублински троугао добије нови садржај, дакле, постоје. Остаје да се види колико је то у пракси изводљиво. Зато што, опет ваља поновити, САД не желе (или не смеју, свеједно је!) да пређу „црвену линију“ и уведу целокупан НАТО у директну конфронтацију против Русије.

Стварање конфедерације или потписивање нових споразума којима би се дозволио улазак снага једне НАТО чланице на територију Украјине, макар и кроз активности ЛИТПОЛУКРБРИГ – а представљали би прелазак неке линије, сасвим је могуће и оне „црвене“. Колико су у Варшави и Кијеву спремни да ризикују? То зависи од већег броја фактора, зато и одговора у овом тренутку нема. Тек, без ризика нема ни повољног политичког решења.

Оно што је Зеленски добио у Вашингтону није пут ка повољном политичком решењу, није ни пут ка било каквом политичком решењу, већ тапшање по рамену и пуњење џепова. Стара јеврејска мудрост каже: што се решава новцем није проблем, већ трошак. За Вашингтон, Зеленски је потрошни материјал у покушају спровођења велике стратегије дугорочног обуздавања Русије кроз индуковање „трајног рата“, оружаног сукоба који ће трајати у недоглед.

Из овог угла посматрано, за Зеленског ће врло брзо и предузимање неких ризичних потеза постати прихватљиво. Као и за његове најближе подржаваоце, попут савезника у Варшави. Пошто и њих рат кошта. И то много више него што им Бајден може надокнадити и платити.