Док су у конвенционалном рату циљеви везани за уништење оружаних снага непријатеља, заузимање територије или смену политичког руководства, у хибридном рату циљеви су апсолутна деконструкција „непријатељског ткива“, промена културног обрасца, сејање патолошке мржње, дугорочна дестабилизација и стварање предуслов за „трајни немир“.

Наравно, коришћењем оружја за масовно уништење у конвенционалном рату број жртава може бити већи. Али, овде треба још и додати — у кратком року. Конвенционални ратови најчешће трају неколико година, често и свега неколико месеци. Хибридни ратови пројектују се да трају деценију, две, колико је неопходно. Између осталог и из разлога што су јефтинији.

И овај против Русије је започет највероватније 2014. године (када се говори о хибридним ратовима углавном је тешко одредити јасну временску границу његовог почетка).

Иако се дефиниције различитих теоретичара разликују, а критичари упозоравају да је појам хибридног рата „флуидан“, неодређен, неки га категоризују као „теорију завере“, неки чак кажу и да је овакво одређење непотребно (јер, рат је један макар се водио без оружја), хибридни ратови су наша стварност, део реалности у савременом свету. У овом конкретном случају, рат је покренут не против Путина, већ против Русије.

Илузија је да ће се постизањем неког мировног споразума стање вратити на старо, на време и околности пре ескалације украјинске кризе. Украјина је и раније представљала важно поље деловања у хибридном рату против Русије. Социјално–политичка деконструкција украјинског „националног ткива“ које се потом уоквиравало на галицијској идентитетско–идејној матрици, одбацивање свих слојева источноукрајинског наслеђа, постојано сејање мржње према свему руском упорно се организовало и одигравало како злоупотребом свих државних институција, тако и западним помагањем тог пројекта. Украјина је у овој причи само средство, не и коначни циљ.

Одлука Генералне скупштине УН само је једно од „оружја“ које се у овом хибридном рату користи. Због тога за Русију важе једна правила, а за све остале нека друга. Отуда и оволико недоследности. И тек ће их бити!

Бројним недоследностима може се додати још једна. У јеку почетне фазе акције Саудијске Арабије у Јемену, када се такође доста говорило о хуманитарном праву и цивилним жртвама, ова земља је изабрана у Савет за људска права УН (који броји 47 држава чланица).

И остала је у том органу све до краја мандата (трајао у периоду од 2017–2019. године, сама кандидатура поднета је у фебруару 2016. године).

Ко је тада гласао против? Да ли је и колико било забринутости унутар ГС УН? Јесу ли САД, Велика Британија и ЕУ лобирали кроз организацију УН као сада?

Јемен се до данас претворио у најгору хуманитарну катастрофу, број жртава премашио је 400.000, проблеми неухрањености деце, недостатка хране и неприступности води прогресивно повећавају ову цифру из месеца у месец.

„Случај“ је хтео да су у мандату од 2021–2023. године две „столице“ из источноевропске квоте попуниле Русија и Украјина. Чланство Русије је „суспендовано“ до даљњег, гласовима 93 земље у Генералној скупштини УН.

Међу њима и Србије, чиме се неопрезно и неодговорно стварају услови за још гори сценарио. Јер, ово је питање најпре начелно.