ЗАШТО ЈЕ КУНДЕРА ЧЕШКО ГОВЕДО

Пише: Желидраг Никчевић

Полако, полако… За овај провокативни наслов не кривите мене. Ја само подсјећам на околност да је тако сликовит опис чешког колеге лансирао Јосиф Бродски, а тај је итекако знао да одмјери тежину ријечи, због чега му је, уосталом, Нобелов комитет 1987. године искеширао милион долара.

И није то Бродски изговорио у кафани, и не у мрачним коридорима совјетског агитпропа, него у веома озбиљном разговору са пољским дисидентом и демо-активистом Адамом Михњиком.

Да, Бродски је Михњику рекао баш тако: „А Кундера је говедо. Глупо чешко говедо.”

Ред је да погледамо и зашто.

Напречац европеизовани Кундера у свом „Предговору варијацији“ филозофира овако: „Кад су Руси 1968. окупирали моју малу земљу, све моје књиге биле су забрањене и ја сам одједном изгубио сва легитимна средства за живот. Понеко је покушао да ми помогне, па ми је једног лијепог дана редитељ понудио да напишем текст драматизације романа Достојевског `Идиот`. После поновног читања романа, схватио сам да не бих прихватио овај посао, чак и да сам умирао од глади. Свијет који је створио Достојевски одбијао ме је помпезним гестовима и агресивном сентименталношћу… Нервирала ме атмосфера романа Достојевског: свијет у коме се осјећања уздижу у ранг вриједности и истине… ”

Занимљиво тумачење, нема сумње, али, на Кундерину несрећу, што се уздизања осјећајности тиче, исти екстремиста као Фјодор Достојевски био је и Јосиф Бродски. У егзилу, тај знаменити „руски Европљанин“ био је емотивнији од многих чисто руских интелектуалаца, који су више од „агресивног“ Достојевског завољели популарног чешког филистра са његовим малим свијетом прорачунатих страсти, шала и дозвољених емоција.

Мада је и у поезији и у есејима начелно одбијао колективизам, радо фаворизујући естетику у односу на етику, увријеђен нападима русофоба, Бродски више пута понавља баш оно злогласно руско „ми“ – и Кундеру назива глупим чешким говедом.

У својој ангажованој поезији, наравно, Бродски се није устручавао да буде политички веома некоректан у односу на Русију, посебно према њеним властима, али то је, као и увијек код Руса, у Пушкиновом стилу – емоција „међу својима“. Чим неопрезни туђинци положе своје прљаве руке на Русију и велику руску књижевност, од антисовјетских емоција Бродског не остаје ни трага. Он први јуриша у битку, штитећи руски народ и руску књижевност од политикантских доктрина које с времена на вријеме побјеђују у овом или оном региону.

Још једно важно подсјећање. На другој Витландској књижевној конференцији, одржаној у Лисабону, у мају 1988, под покровитељством др Марија Соариша, предсједника Португала, гдје су се окупили писци из источне Европе и Русије, Бродски је још оштрије реаговао на читав низ русофобичних верзија и оптужби Русије и руског народа за готово све невоље 20. вијека.
По замисли организатора, ту је требало коначно срушити зид између руске и других европских књижевности. Али како? Присиливши апсолутно све руске писце да се покају за све руске гријехе!

И шта се десило? Попут дјеце која мисле да су се окупила око божићне јелке, за ову прилику специјално одабрани руски писци клањали су се и десно и лијево, у свему се слажући са писцима емигрантима и колегама из источноевропских земаља. И одједном, као одговор, од Мађара Ђерђа Конрада, Пољака Адама Загајевског и од Југословена Данила Киша, чули су не подршку, већ строге оптужбе у учитељском тону – за претјерани империјализам – скоро и зато што су кукавице и што код куће не дижу у ваздух совјетске тенкове.

Салман Ружди, који је такође био присутан, не зна се у име које Европе, оптужио је Татјану Толстој за колонијалистички тон разговора, за империјални и неморалан став. Можете замислити изненађење чланова руске делегације, изабраних међу најдемократскије настројенијим писцима периода перестројке! За сваки случај, са њихових усана зазвучало је и покајање, и извињење, и одбацивање сваког империјализма.

И гле, само је (нобеловац) Бродски устао и гордим европејцима одржао лекцију: „Није вам то никаква империјална политика. Рекао бих да је то једино реално виђење овог проблема, које је могуће за нас Русе… Концепт Централне Европе нама ништа не значи. Ми смо писци и не можемо да будемо дефинисани нашим политичким системом. Нас дефинише језик којим пишемо, односно – ми смо руски писци…“
Тада су новопечени европејци сложно заћутали – као што и приличи ситним душама.

А што се тиче Кундере, дозволите још један занимљив цитат, in memoriam:

„Умро је Кундера, илустрација како велики германски народ – Французи – лако манипулише уображеним, глупим, талентованим и наивним Словенима (поздрав Пољацима и Украјинцима). У некролозима су писали – `француски писац`. Од 1995. године та будала је одбацила дар богова, свој матерњи језик, и почела да пише (тачније, да не пише) на француском. И био је то његов крај: чак и обични француски пробисвијет са рјечником од 200 ријечи боље ће написати роман од странца са 100.000 ријечи и савршеном граматиком, као што ће улични тучарош са познавањем два трика побиједити експерта за џиу-џицу, јер он своја два трика свакодневно користи и савршено их познаје. Док је Кундера писао на чешком, био је писац. Имао је среће, његову најбољу књигу су добро екранизовали и сачували главну идеју: живот је тужна ствар коју ипак вриједи живјети.

Збогом, глупи Чеху, а твоје ликове ћу замолити да остану.“