ЗАШТО ЕУ НЕ СМЕ И НЕ МОЖЕ ДА ОТМЕ РУСКУ ИМОВИНУ

Објављивање Трамповог „плана“ за окончање рата у Украјини, који се, без обзира на реалну изводљивост, ослања на брз политички договор и замрзавање линија фронта, натерало је Европу да понуди сопствени одговор. А једини контраплан који је Брисел успео да артикулише своди се на ескалацију притиска на Русију кроз конфискацију њених резерви, проширивање санкција и покушај да се руским новцем финансира украјински ратни напор. Истовремено, и у Вашингтону и у европским престоницама све гласније се чују признања да је политика санкција досегла своје лимите. Најистакнутији амерички политичари, од Ранд Пола до Џејмса Рича, јавно упозоравају да су „санкције постале предвидиве, неучинковите и дугорочно контрапродуктивне“. Европски регулаторни врх и банкарски сектор су још отворенији: шефови највећих европских банкарских кућа, од Deutsche Bank до BNP Paribas, говоре да је „санкциони замор реалан“, да се капитал премешта мимо Европе и да „Русија више не трпи, већ профитира од преусмерених токова енергената“. У том контексту се рађа идеја о одузимању руске имовине – као последњем покушају да се Москва казни након што санкције нису донеле резултате. Међутим, управо тај потез би могао постати најскупља геополитичка грешка Запада у 21. веку.

Глобални капитал, поуке Ирака, арапских милијарди у Лондону и повлачење инвеститора…

Западне државе већ три године разматрају конфискацију руске замрзнуте државне имовине, око 300 милијарди евра, пре свега у Euroclearu у Белгији, представљајући то као „праведну“ меру која би финансирала одбрану Украјине.
Међутим, политичка атрактивност ове идеје прикрива дубоку и опасну истину. Трајно одузимање суверених резерви државе чланице Г20 није правно изводљиво, финансијски је самоубилачко и геополитички деструктивно.

Али постоји још један, много шири слој приче: глобални капитал би ово схватио не као санкцију Русији, већ као најаву краја сигурности инвестирања на Западу. А то је црвена линија коју ни Брисел ни Лондон ни Вашингтон заправо не смеју да пређу.

Питање поверења: шта се десило после повлачења САД из Ирака

Повлачење САД из Ирака 2021. није само геополитички догађај, оно је разорило поверење кључних арапских партнера у америчку кредибилност.
Саудијска Арабија, УАЕ и Катар су јавно и приватно почели да постављају незгодна питања:

„Ако САД могу да напусте савезнике на терену, шта спречава Запад да сутра напусти и наше инвестиције ?“

„Да ли се геополитика уграђује у финансијски ризик ?”

„Да ли је западно тржиште капитала још увек неутрално ?“

Када Запад разматра конфискацију руских резерви, те старе сумње се враћају. Није више само Русија та која би могла бити следећа, већ било која земља која једног дана не буде у политичкој милости Запада.

Управо зато арапске монархије последњих година:

• убрзано пребацују део резерви у кинеске банке,
• повећавају куповину злата,
• део енергетског извоза везују за јуан.

Конфискација руског новца само би убрзала овај процес.

Капитал Персијског залива у Европи и Британији је геополитичка мина

ЕУ и УК живе од глобалног капитала. Сваки лондонски премијер зна цифру напамет. Више од 700 милијарди фунти инвестиција из Саудијске Арабије, Катара, УАЕ и Кувајта држи Лондон као глобални финансијски центар.

Ти инвеститори су најосетљивији на политичке преседане. Ако Запад одузме руску имовину, арапске монархије не гледају да ли је Москва „кривац“ већ гледају преседан:

„Ако им се може узети руска имовина, може и нама.“

А њихова имовина није ограничена на акције и депозите. Она укључује:

• власништво над Heathrow Airport,
• лондонске облакодере у Canary Wharf-u,
• енергетске и телеком компаније,
• ударне индустрије широм ЕУ,
• луксузне некретнине и фондове.

Један сигнал несигурности и тај капитал се повлачи. Не инстантно, већ полако  али неупитно, као што је већ почео после 2022.

Приватни капитал: богати Арапи и Азијци више не виде Лондон као сигуран

Британија је деценијама извлачила огромну корист из чињенице да је Лондон био „глобални сеф“,место где богати Емираћани, Саудијци, Индијци, Кинези и Руси држе имовину јер је „безбедно“. Није их занимала политика, занимала их је правна сигурност.

Одузимање Челзија од Романа Абрамовича 2022.  без суђења, без пресуде, без икаквог правног процеса, променило је све. У једном интервјуу (који није широко објављен), један емиратски инвеститор рекао је: „Ако могу да узму клуб од милијарду фунти без пресуде, онда једног дана могу узети и моју зграду.“

Одузимање Челзија било је можда политички популарно, али финансијски, било је катастрофа. То је била прва велика пукотина у имиџу Лондона као „сигурног пристаништа за капитал“. А капитал има крила. И већ лети.

Како је Британија деценијама живела од глобалне несигурности  а сада је сама ствара

Од 1970-их до данас, City of London изградио је систем који почива на три стуба:

1. правна предвидљивост
2. политичка неутралност према капиталу
3. одсуство ретроактивних политичких конфискација

Зато су руски олигарси, арапски шеици, афрички бизнисмени и азијски милијардери држали своје богатство у Лондону, јер су знали да је правна заштита јача од политике.

Одузимање Абрамовичеве имовине и санкције без суђења поломили су та три стуба. Британија је и даље финансијски центар  али више није неприкосновен.

За Европу је још горе: ЕУ зависи од капитала који може побећи преко ноћи

Када Брисел разматра конфискацију руске имовине, мора да рачуна на последице:

• стотине милијарди евра арапског, кинеског и индијског капитала држе европске хартије од вредности,
• приватни инвеститори из Азије купују некретнине у Паризу, Мадриду, Берлину, Бечу,
• арапски фондови улажу у европску енергетику и индустрију.

Ако ЕУ конфискује руска средства, шаље поруку:

„Европа гарантује вашу имовину све док сте нам политички симпатични/корисни.“

А тако се не води цонтинент, води се колонија.

Историјске поуке: Запад покушава да казни Русију а повреди себе

• Француски Мистрали, где је Париз платио одштету и изгубио технологију,
• Exxon вс. Русија, где је Запад изгубио арбитражу,
• Јамал ЛНГ, где је руска супституција санкција створила нови енергетски модел.

Сваки пут кад је Запад покушао да „казни“ Москву путем имовине или технологије, завршио је:

• без новца,
• без утицаја,
• без приступа тржишту.

Шта би Русија могла да уради као одговор, да изгледа скромно, а заправо је огромно

Русија има у рукама три врсте имовине које Запад још увек потцењује:

Западна индустријска и технолошка имовина у Русији

Ренаулт, Даноне, Царлсберг, Метро, Сцхлумбергер, Бакер Хугхес, већина је већ изгубљена.
Ако ЕУ конфискује руске резерве, Москва ће национализовати:

• све преостале западне погоне,
• енергетска поља и дистибутиве објекте,
• технолошке центре,
• транспортна предузећа.

Губитак за Запад су десетине милијарди евра ефектива и стотине милијарди које би Русији требали да развије технологије. О времену које би тиме Русија купила да не говоримо.

 Енергетске полуге које никада нису нестале

Русија и даље контролише:

• ЛНГ ланац,
• део гасног транзита кроз Турску и Црно море,
• делове нуклеарне индустрије у ЕУ (Росатом),
• угаљ и метале који су кључни за индустрију.

Западне санкције су већ дестабилизовале Европу а Русија може завршити посао.

Геополитичка реакција БРИЦС-а

Ако ЕУ конфискује руска средства:

• БРИЦС уводи заједничке механизме заштите имовине,
• земље глобалног југа пребацују резерве из ЕУ у Азију,
• долар и евро слабе као резервне валуте.

И САД и ЕУ то знају  зато се конфискација стално одлаже.

Шира слика: Конфискација није удар на Русију, већ удар на Западни свет

Када се извуку сви политички слојеви, остаје једна једноставна чињеница:

Запад живи од поверења.
Поверење је његов највреднији извоз. Ако конфискује руску имовину, Запад шаље поруку да:

• међународно право више не важи,
• имовина држава није сигурна,
• имовина појединаца може бити одузета без суђења,
• геополитика је важнија од закона.

То је порука која може уништити City of London, Франкфурт и Париз много брже него што би Индија, Русија и Кина икада могли да сањају.

Зашто до конфискације и даље неће доћи

Иако политички звучи привлачно, конфискација руске имовине је:

• правно неизводљива,
• финансијски опасна,
• геополитички деструктивна,
• системски самоубилачка,
• дугорочно катастрофална за Запад.

Европа, Велика Британија и САД знају да би један такав потез:

• отерао арапске, кинеске, индијске и афричке инвеститоре,
• сломио репутацију западних финансијских центара,
• угрозио долар и евро,
• затворио приступ западним компанијама руском тржишту за генерације,
• убрзао успон БРИЦС-а,
• ослабило НАТО у глобалном смислу,
• и на крају, више повредио Запад него Русију.

Зато се Запад врти у зачараном кругу, жели да казни Москву, али се плаши сопствене казне.
А глобални капитал, који не прашта грешке, већ је почео да гласа ногама.

Милош Здравковић

П.С.

Зашто европски планови морају да пропадну !? Реалност, не политика

Запад данас нуди три „плана“:

1. конфискацију руске имовине,
2. пооштравање санкција,
3. финансирање Украјине из ванредних извора.

Проблем није у томе ко је крив или ко је „добар“/„лош“. Проблем је много дубљи: ни један од ова три плана није објективно остварив, јер стоји у супротности са стварним капацитетима европске економије, правног система и геополитичког положаја ЕУ.