Зашто „Доктор Пропаст” предвиђа финансијски слом Запада?

Нуријел Рубини, економиста који је своју репутацију утврдио тако што је светску економску кризу 2008. предвидео две године пре њеног избијања, сад доноси ново предвиђање. Сасвим у складу са надимком који му је ономад наденуо Њујорк тајмс – Доктор Пропаст – Рубини сад најављује инфлацију, повезану с рецесијом, повезану с дужничком кризом.

У наредних неколико година, упозорава Нуријел Рубини с осетном дозом фатализма, свет ће погодити „мајка свих стагфлационих дужничких криза“ – стагфлација је економска стагнација погоршана инфлацијом цена – „а како ствари стоје“, наводи даље, овај слом „делује неизбежно… Питање није да ли ће се он догодити, већ када“.

Рубинијево пророчанство

Био је 7. септембар 2006. и време прилично безбрижног економског раста, када је у обраћању колегама у ММФ-у Рубини предвидео кризу изазвану пуцањем балона на тржишту некретнина, која ће изазвати талас банкрота и дубоку рецесију. „Публика је деловала скептично, чак и презриво… Људи су се смејали“, писао је неколико година касније Њујорк тајмс.

Уосталом, Рубини је „био познат као перманентни песимиста“, а и његова „живописна предвиђања пропасти недвосмислено су била изван главног тока“ економског резоновања. „Звучао је као лудак 2006. Када се вратио 2007, био је пророк.“ У сваком случају, у најмању руку, Рубини је заслужио да његове економске анализе и прогнозе не буду одбачене олако.

А он сада, образлажући своју тезу да је слом неминован, пише да ће се у критичном моменту централне банке „наћи у немогућој позицији“ – „биће проклете ако ураде и проклете ако не ураде“ – те да ће „многе владе бити полунесолвентне и због тога неће моћи да избављају комерцијалне банке, корпорације и домаћинства од банкрота… Амерички ФЕД налази се у дужничкој замци најмање од децембра 2018. године… Са инфлацијом у порасту и стагфлационим шоковима који прете, сада је још и дубље у тој замци. Баш као и Европска централна банка, и Банка Јапана, и Банка Енглеске.

Стагфлација из ’70-их ускоро ће се спојити са дужничком кризом из периода после 2008“, предвиђа „Доктор Пропаст“ и објашњава да су за овако невеселу перспективу заслужне „године ултралабаве фискалне и монетарне политике“. Оне су и довеле до глобалног дуга који је данас „скоро три пута већи него што је био ‘70-их“, те ће се, „како инфлација буде расла током неколико следећих година, централне банке суочити с дилемом. Ако почну да се боре с инфлацијом повећањем каматних стопа, ризикују масивну дужничку кризу и сурову рецесију; али ако остану при лабавој монетарној политици, ризикују двоцифрену инфлацију – и дубоку стагфлацију“.

Инфлација у САД

Инфлација је у САД већ стигла – цене су у јуну скочиле за чак 5,4 одсто, а притом је федерални дуг „сада већи од читаве америчке економије“, примећује Ју-Ес-Еј тудеј док упозорава на „спиралу катастрофе“.

А уз то су, преноси Ројтерс опомену чувеног инвеститора Џеремија Грантама, „финансијски балони свуда око нас… Пуцање тих балона могло би да буде најважнији догађај у нашим инвестиционим животима… Биће огромног негативног имовинског ефекта, већег од било ког ранијег пуцања балона… А овај балон у коме се налазимо је стваран и сви могу да га виде. Очигледан је као нос на вашем лицу“, указује 83-годишњи Грантам, кога је Блумберг уврстио у своју прву листу „50 најутицајнијих“ особа из света бизниса и политике.

А опет, на истој је листи и Пол Кругман, добитник Нобелове награде за економију и колумниста Њујорк тајмса, који баш ових дана поводом „панике око инфлације и стагфлације“ наводи да паниче само они који верују да је „ФЕД-ов модел функционисања инфлације потпуно погрешан, или да му недостаје политичка храброст да охлади економију ако постане опасно прегрејана… ФЕД сматра да ће ова епизода ускоро бити окончана и сада се чини да је у праву… Сугестијом да ће деловати ако буде неопходно, Федералне резерве развејале су разлоге за бригу од повратка у ’70.“, тврди Пол Кругман.

Неједнакост и немоћ

Али све и ако је у праву, питање је хоће ли се 2020. показати много бољим. Јер како на страницама Гардијана напомиње сер Хауард Дејвис, некадашњи директор Лондонске берзе и заменик гувернера Банке Енглеске, „кудикамо депресиван је закључак да ће садашња монетарна политика у развијеним економијама света створити још већу економску неједнакост и да надлежни око тога не могу много шта да ураде“.

Значи ли то да доброг решења данашње економске ситуације, једноставно, нема? Прети ли свету криза на какву упозорава Нуријел Рубини? Или ће се комбинација нагомиланих дугова, растуће инфлације и надуваних финансијских балона ипак разрешити на неки прихватљивији начин?

У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили аналитичар Бранко Павловић и економиста и члан Фискалног савета Бојан Димитријевић.

Проблем код стагфлације на коју упозорава Нуријел Рубини, објашњава Бојан Димитријевић, „састоји се у томе што мере које могу да буду предузете дају противречне резултате – ако покушате да обуздате инфлацију, продубићете рецесију јер смањујете монетарну и фискалну експанзију, а ако покушате да подстакнете производњу која пада, још више ћете повећати инфлацију која је у САД већ сада на већем нивоу него у протеклих неколико деценија… Скуп негативних фактора – од ковида до трговинског рата САД и Кине – у комбинацији са постојећом политиком ниских каматних стопа и јефтиног новца, може истовремено да доведе и до смањивања производње и до раста инфлације, а онда економска политика постаје прилично немоћна“.

Проблем дугова

„Рубинијева аргументација о предстојећем слому“, напомиње Бранко Павловић, „утолико је убедљивија што он примећује да власти на инфлацију не смеју да одреагују повећањем каматних стопа, јер нагомилани дугови у том случају више не би могли да се сервисирају. И то пре свега приватни дугови, који би затим покренули ланчану реакцију, а државе које су већ презадужене, не би могле да ускоче и да их спашавају као што су то учиниле током кризе 2008. године, што последично доводи до масовног банкрота и још дубље рецесије“.

С тим у вези, Нуријел Рубини пише: „Да све буде још и горе, централне банке суштински су изгубиле своју независност, зато што нису имале избора, него су морале да монетизују масивне фискалне дефиците како би осујетиле дужничку кризу. С драстичним растом јавних и приватних дугова, оне се налазе у дужничкој замци.“

„Ова анализа је потпуно исправна, дужничка замка несумњиво постоји“, коментарише Бојан Димитријевић. Ипак, скреће пажњу, „развијене земље налазе се у кудикамо повољнијој позицији, стога што су углавном задужене у сопственим валутама код сопствених централних банака“.

С друге стране, наглашава Павловић, „државни дугови заправо представљају секундарни проблем. Већи проблем је привреда која још од 2008. не успева да се опорави у пуном капацитету, већ зависи од упумпавања нових количина новца које траје све време. А то значи да у систему постоје структурни проблеми који се уопште не могу решити монетарном политиком“.

„Управо је дуг домаћинстава и корпорација“, додаје Бојан Димитријевић, „и изазвао претходну кризу. И данас тај проблем наставља да виси као мач над главама, зато што од тада до данас ниједан проблем који је довео до претходне кризе, суштински није решен – нити је промењен банкарски систем, нити је решен проблем увећавања економске неједнакости, нити је решен проблем стварања шпекулативних балона на тржиштима. Тако да је свет заправо све време у латентној опасности од избијања нове кризе“.

Пуцање (западног) балона

Инвеститор Џереми Гранта за Ројтерс упозорава на шпекулативне балоне који су „свуда“ и опомиње: „Балон би могао да пукне због проблема вируса. Или због инфлације, или због најважније категорије од свих, а то је све остало што је неочекивано. Једна од 20 различитих ствари на које нисте ни помислили могла би да искочи ниоткуда, а да нисте имали појма да је уопште тамо.“

„Евидентно је да овај систем не поседује никакве механизме унутрашње контроле. Срећом, постоје други делови света који су све боље организовани и само та спољна сила ће на свет западног капитализма моћи да делује отрежњујуће. Што значи да ће или доћи до њиховог тешког дебакла и грубих ломова, или ће, након политичких ломова, доћи до закључка да је промена нужна и да морају да пронађу некакву одрживу варијанту“, предвиђа Бранко Павловић.

„Као што се мултиполарност изнедрила у геополитичком смислу, изнедриће се и у економском смислу. Џозеф Стиглиц је још после Велике рецесије 2008. написао да је она означила крај америчког облика капитализма. Нова криза – а њено избијање могуће је одложити за неко време, али не и спречити – само ће произвести даље урушавање тог западног модела, а то значи и да ће статус долара као резервне светске валуте неминовно бити доведен у питање – зато што ће сви гледати да га се ослободе, као што то већ неко време ради Русија“, закључује Бојан Димитријевић.

 

Аутор Никола Врзић