ЗАПИС О ХРИСТУ, ИСТИНИ И СЛОБОДИ

Пише: Константин Михајлович Антонов, професор Богословског факултета Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета

„Спознаћете истину и истина ће вас ослободити“. Шта то тачно значи? И пре свега, шта је истина, а шта слобода?
Схватајући да се јеванђелист једва упуштао у сложене филозофске концепте истине, можемо претпоставити да он под истином подразумева две ствари: просто знање о стварности, каква она јесте, и Христа као истински темељ, „истину“ те стварности. Исто вероватно важи и за слободу – под слободом се највероватније подразумева просто човекова не-зависност (укључујући и не-зависност од греха), широк спектар могућности које су пред њим, откривање његовог потенцијала (пре свега у Царству Божијем, наравно) итд.

Очигледно је, међутим, већ на први поглед, да однос истине и слободе не изгледа тако оптимистично као што тврди јеванђелист. Истина не ослобађа, она слободу ограничава и, штавише, своди је на ништа. Није случајно што су филозофи који су на свет гледали кроз призму идеје теоријске истине често били склони да поричу слободу не само човека, већ и Бога (на пример, Спиноза).

Слободан сам да радим шта хоћу све док нешто не знам. Чим нешто сазнам, моје могућности се сужавају, и све су мање што више знам. Знање, истинско знање, гради око мене и материјалне и моралне зидове, на које се спотичем кад покушавам да делујем како бих остварио своје жеље и тежње. Достојевски је то добро разумео („Белешке из подземља“). Човек из подземља оштро осећа своју неслободу, своју ограниченост зидом истине. Што је човек мање образован у некој области, то више види могућности, које, како му се чини, специјалисти превиђају.

Може се, наравно, лако рећи да је та „слобода“ заправо илузија. Да је осећај слободе који је својствен незналици самообмана, wishful thinking, а упућен човек, ето, разуме… Реците то хирургу на чијем столу умире пацијент, који се, према свим објективно истинитим показатељима медицинске науке, не може спасити, а према једнако објективним моралним и правним принципима немогуће га је искључити из апарата који подржава његово биолошко постојање. Мало је вероватно да он осећа како га његово познавање медицине, морала и права ослобађа.

Најбезизлазнија ситуација је она кад истовремено знамо своје дужности које произлазе из познавања општих моралних начела, а знамо и стварно стање ствари, у којем нас познавање ових дужности обавезује да поступамо управо на овај начин и никако другачије – супротно од непосредних моралних осећања која нас везују за наше пријатеље, наше вољене, нашу домовину, за било шта наше… итд. Управо познавање једноставне, „случајне“, чињеничне, „позитивистичке“ истине може да се покаже као нешто одлучујуће, и може да убије блиске односе међу људима који нису само блиски у животу, већ су и сагласни око његових основних „ принципа“ и „категоричких императива“.

Може се, наравно, тврдити да оно што заправо раздваја овде није знање, већ грешка у расуђивању коју није превазишла једна од страна wishful thinking, … али ми полазимо, по конвенцији, од претпоставке једнакости моралне и когнитивне компетенције обе стране.
Слом непосредности сазнања, који је Херцен описао у „Дилетантизму у науци“, често се не примећује због чињенице да је протегнут током времена и није свеобухватан. Савремено високо образовање оставља нам многа острва спонтаности, животни свет у коме можемо да побегнемо од доминације чистог теоријског и практичног разума који нас притиска са свих страна.

Тај „слом“, међутим, може се описати и другом речју – „понизност“. Има ли разлога за ово преименовање? Има ли разлога да се негативне конотације „слома” замене позитивним конотацијама „понизности”? Има ли овде још нечега осим угњетавања, рушења? Нечега што се некако може повезати са слободом у њеном обичном људском схватању? Другим речима: од чега објективна истина ослобађа човека? Одговор се намеће сам од себе – управо зато што се овај улазак у орбиту истине осећа као „слом“ – од себе самог.

Шта је то знаменито wishful thinking ако не инфантилизам, стање не детета, већ тинејџера који је већ поседнут детету непознатим жељама, али који још нема воље, знања и свести да се носи са тим жељама? Не само да је зид стварности за ове жеље деструктиван, оне су и саме деструктивне, раздиру човека, воде га у унутрашњу катастрофу. Истина ослобађа тако што посредује однос човека према његовим жељама, чинећи их сложенијим, суптилнијим, „паметнијим“, ограничавајући их принципом реалности, спречавајући их да буду закључани у сопственим сновима, спасавајући их од катастрофе.

Ову „одраслу“ понизност, смирење пред објективном истином, Кант је имао на уму у свом чувеном чланку, где је просветитељство дефинисао као „излазак из стања незрелости у којем човек пребива сопственом кривицом“, као фундаментално опредељење да се користи сопствени разум.
Имамо ли ми право, остављајући по страни проблем историзма и контекстуалности, замишљајући јеванђелисту као нашег савременика, да кажемо да је он имао на уму нешто овакво? Постоји једна фраза која ово озбиљно омета. Ево шта је Достојевски рекао о истини и Христу: „Кад би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и кад би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.

Да ли је ово инфаантилност или нешто друго? Ако је Христос Логос, темељ, дубина света, где онда, у ком тренутку може настати противречност између истине и Христа? Чини се да овде главно питање није питање историјске стварности Христа, већ питање Његове смрти на крсту, његовог погубљења. Очигледно је ово чињенична истина коју треба признати. Али шта она значи? Она означава кардинално зло овог света. То, од чега „нема ничега лепшег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег“ – погубљено је, убијено. Читалац Јеванђеља види како ученици пролазе кроз искуство победе потпуне, максималне неправде, веће од убиства рођака, издаје пријатеља, војног пораза, распарчавања и пропасти родне земље: смрт на крсту онога кога су исповедали као Учитеља и Господа, као непосредно јављање Оца („Ја и Отац једно смо“, „који је видео мене видео је Оца“).

Тада речи Достојевског можемо овако тумачити: он хоће да остане са васкрслим Христом против доказане истине Његове смрти. Да ли у овој праведној жељи, „идеализму“, треба да видимо деловање страсти која одбија да призна право стање ствари? Овај мотив је несумњиво присутан у речима Достојевског. А ипак имамо право да поставимо питање: можемо ли то исто рећи спокојно и одговорно? Чини се да нешто слично ради и Вл. Соловјев.

„Да Христос није васкрсао, да је Кајафа био у праву, а Ирод и Пилат да су мудри, свет би испао бесмислица, царство зла, обмане и смрти. Поента није била у томе да се заврши нечији живот, већ о томе да ли ће се истински живот, живот савршеног праведника, завршити. Ако такав живот није могао да победи непријатеља, каква је онда нада остала у будућности? Да Христос није васкрсао, ко би онда могао васкрснути? Христос васкрсе!“

У свом чувеном писму Лаву Толстоју о васкрсењу Христовом, Соловјов представља овај догађај као „чињеницу апсолутно неопходну у општем току ствари“, као неку врсту „истине разума“: „потпуно духовно савршенство“ Христово је природна последица Његовог васкрсења.
Шта би ово могло да значи? Да ли је могуће суочити се са васкрсењем не као са нечим што остварује ваше жеље и наде, већ као са објективном истином? По свему судећи, Вл. Соловјев је тумачи као истину не теоријског, већ практичног разума, која не испуњава толико најскривеније жеље човекове колико му испоставља захтеве. Или, тачније, дајући му апсолутно обећање Царства Божијег, она самим тим пред њега поставља апсолутни задатак: „да допринесе испуњењу тог обећања кроз препород целокупног нашег личног и друштвеног окружења у духу Христовом“, задатак који је заправо формулисан као категорички императив, као дужност.

Ове могућности у сагледавању Васкрсења Христовог постављају нас пред тешку дилему. Апсолутна жеља и апсолутна обавеза вуку нас у различитим правцима, и прилично снажно. Религијски афект увлачи све силе у вртлог жеља, чије испуњење може да се покаже као илузија, а може резултирати и вечним тинејџерским егоцентризмом и вечним пребивањем са Христом у Богу. Морална религија захтева конкретно деловање у конкретном свету, етички, културни и политички рад у складу са хришћанским прописима. Да ли је између њих могућ баланс?

Мислим да немамо шансе да ту равнотежу постигнемо на овом свету. Ми смо, у извесном смислу, осуђени да прелазимо из једног стања у друго, покушавајући да пронађемо начин (или боље речено, много начина) да се поклонимо апсолутној истини, у ком год облику нам се она јавља – у разумним, али застрашујућим судовима о чињеницама, у созерцању наизглед виших, али увек упитних вредности, које делују безумно али ослобађају, у надама које је немогуће испунити, али су апсолутно захтевне моралне обавезе. Остаје нам само да се надамо да ћемо преживети судар наше слободе са том замршеном мрежом, која је наш пут, истина, живот, мрежом из које нас (и само кроз њу) избавља Христос.

(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)