ЗАПИС ИЗ БОЛНИЦЕ

У болницу су довезли нас тројицу. Мене и двојицу тенкиста. Њих мало раније. Ја сам стигао касније.

Само ја сам имао завоје. На мом десном оку, прљаве траке газе којима ме је Док омотао на периферији Бахмута постале су сиве, као гусарски повез.

Лица тенкиста била су преорана ватром и димом и густо засејана металом. Ватра је спалила ране а дим истиснуо гној из меса, који је, залепљен за жућкасто-сиву маску, прекривао простор од чела до браде. Није било потребе за завојима. Венецијански карневал смрти, ето тако. Није личило на лица.

Из неког разлога тенкисти на мене нису обраћали пажњу. Нису гледали у мом правцу. Седели су на болничкој клупи и тихо разговарали. Понекад би затражили да им дам ватре. Левим оком гледао сам у расцветали јоргован на улазу и у израњајуће јутарње сунце.

Дошла су два млада доктора, Жења и Мусја, прегледали нас, посаветовали се и одвели једног тенкисту на операцију. Понудио сам оном другом бомбоне. Одбио је. Онда ме је, после кратке паузе, питао где је тоалет. Одговорио сам да не знам, јер сам први пут у овој болници.

„Мислио сам да си локални болничар“, рекао је тенкиста.

„Не, брате, ја сам војник као и ти“, одговорио сам. „И ја сам рањен. Зар не видиш како изгледам?“

Тенкиста се тужно осмехнуо и питао да ли је јутро или вече. Да ли је сад светло или мрак? А онда ме замолио да му припалим цигарету. Није то могао сам. Био је потпуно слеп. У „маски“ није било очију.

Жења и Мусја су „чарали“ над очима првог тенкисте 4 сата, затим су одвели другог и „чарали“ још 8 сати. Онда су, без паузе, прешли на мене. Још 2 сата њихове „магије“.

Тенкисти и ја напустили смо болницу касно увече, са 3 ока на нас тројицу. Два су припала мени.

Кад следећи пут будете грдили докторе, сетите се чаробњака Жење и Мусје и њиховог бескрајног радног дана. И радне ноћи.

(Телеграм канал Е.Ш. Николајева; превео Ж. Никчевић)