ЗАПАД ПРОТИВ РУСИЈЕ, ОПЕТ И ОПЕТ: ЧИТАЊЕ САНКЦИЈА СА ДОСТОЈЕВСКИМ У РУЦИ

ЕВРОПА КАО МРЖЊА

 

После Свете Литургије, срећем једног брата Србина, ожењеног Рускињом. Живе у Холандији. Тамо је русофобска хистерија на врхунцу: разбијају чак и излоге руских радњи, а малој деци у „образовним просторима“ пуштају снимке „руске агресије“. Мржња која је, недавно, забранила да се о Достојевском говори на једном факултету у Италији тако је силна да се човек не може не сетити самог Достојевског и његових увида о правој природи Запада.

Отац Јустин Поповић у својој чувеној књизи „Достојевски о Европи и Словенству“ јасно каже шта се десило:“Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? Узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? – Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготваривао себе кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух – дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свима његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Европе је уствари проблем римокатолицизма, – то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу.“

Уједињење Европе је, увек и свагда, било империјално, и засновано на жељи да се Други потчини и сатре да би се јединство постигло:„Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи./…/Пламен страшне француске револуције у суштини није ништа друго до последњи облик, промена и ново оваплоћење исте староримске формуле светског уједињења.“

То је Достојевски сазирао у 19. веку. Без икаквих илузија.

 

КАКО СУ НАСТУПИЛЕ ГРОЗОТЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

 

Владика будимски Данило је, у интервјуу потписнику ових редова, својевремено рекао:“Та јеретичка, полуварварска Европа касније је дошла до грозота инквизиције, јер теолошки није разликовала нестворени Огањ Божанске Љубови и створену ватру овога света, мислећи да је та ватра овог света у паклу и да у то име може спаљивати. Дакле, питање њиховог погрешног веровања врло је битно јер догматика се увек проверава етиком. Тако је, ето, седамнаест векова после Перикловог доба у коме полиција није ни тукла, ни хапсила грађане, дошло до тога да у франачкој Европи самозвани Христов „намесник” папа разбуктава инквизиторске ломаче. Због тога се западноевропска интелигенција разочарала у хришћанство и створила завереничко друштво „слободних зидара” – масонерију. Сасвим је природно да из такве традиције касније ниче безбожна француска револуција, а да за њом долазе отворени сатанисти – какав је, на пример, Карл Маркс.“

Био је то пут без повратка. Осетио је то наш Свети Сава, о коме владика Данило каже:“Свети Сава се определио за политички понижену и ослабену Византију јер је у њој видео несаломив дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца.“

Зато наш народ и сада стоји на страни Русије против Запада.

 

БЛИЖИ СЕ СЛОМ ЕВРОПЕ

 

Достојевски је 1880. писао:„Европа се налази уочи пада, уочи пада свеопштег и ужасног! Мравињак који се у њој саздао без Цркве и Христа, (јер се црква тамо, помутивши свој идеал, свуда претворила у државу) са из основе пољуљаним моралним начелима, начелима која су погубила све опште и све апсолутно – тај је мравињак, велим, сав поткопан./…/Сви ти парламентаризми, све грађанске теорије које се сад исповедају, сва сакупљена богатства, банке, науке, Јевреји, све ће се то срушити за један тренутак, и отићи бестрага… Све је то „близу, пред вратима“. Ви се смејете? Блажени они који се смеју. Дај, Боже, здравља, видећете сами. Тада ћете се само чудити… Одговорићете ми, смејући се: „Лепо ви волите Европу кад јој то проричете“. А зар се ја радујем? Ја само предосећам: да је рачун готов. Крајње разрачунавање, плаћање рачуна може се догодити и много пре но што ни најјача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародревни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, кад се неприродност находи у основима, и сакупљала се вековима? Не може један мали део човечанства владати свим осталим човечанством као робом, – а једино са тим циљем формирала су се досад сва грађанска (одавно нехришћанска) уређења у Европи – која је данас потпуно незнабожачка. Та неприродност, и та „нерешива“ политичка питања (уосталом свима позната) морају на сваки начин довести великом, крајњем, расправљачком политичком рату, у који ће сви бити умешани, и који ће букнути још овога столећа, можда већ следеће деценије… У Европи, у тој Европи где је сакупљено толико богатство – сав грађански основ тих европских нација, сав је поткопан и може се сутра срушити без трага, на веки веков, а на место њега да наступи нешто нечувено-ново, што нимало неће личити на пређашње. Све богатство што је Европа сакупила, неће је спасти од пада, јер ће „у трен ока нестати и богатства“…Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом, и само чека прву варницу“. А 1871. он пише свом пријатељу Страхову: „Људи пишу и пишу, а превиђају оно што је најглавније. У западној Европи народи су изгубили Христа (римокатолицизам је крив), и зато је западна Европа близу пада“.

Био је Први светски рат; био је Други светски рат; ближи се Трећи светски рат. А европски мртвац не оживљава, осим кад се, макар  накратко, галванизује мржњом.

 

НЕ МРЗЕТИ ЕВРОПУ

 

Али, Достојевски није мрзео Европу. Јер, од мржње нема ни користи, ни наде. Мржња је слепа, и ослепњује. Затом је велики писац говорио:“Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? – Да постанемо Руси, на првом месту, и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији.“

Достојевски види, зна, предвиђа. И нада се у свечовештво. Ипак, остаје глас вапијућег у пустињи. И његове се наде не остварују.

Зато га сада избацују из Европе.

 

МРЖЊА ПРЕМА ЖРТВИ УЈЕДИЊУЈЕ ЗАПАД

 

Ипак, ипак, ипак, поново и поново – откуда оваква зверска мржња колективног Запада према Русији и Русима?

Француски философ Рене Жирар тврдио је да је убиство изабране жртве вековима сматрано неопходним да би се створила друштвена кохезија. Личне пожуде претапају се у колективну жељу да пројектовано зло буде поражено, што се постиже убијањем жртве коју друштво прогласи за извор зла. Тада се појављује мит који сакрализију насиље и чини га неопходним. Насиље над одабраним жртвама свагда се понавља, јер гомила има потребу за јединством.

По Жирару, Еванђеље демитологизује право гомиле да нађе и закоље жртвеног јарца. Оно причу о насиљу над жртвом прича из перспективе жртве. Бог је на страни Жртве, а не на страни самопроглашених „праведника“ сабраних у руљу гонитеља. Еванђеље је „субверзивно“ јер демистификује друштвени механизам прогона невиних проглашених за кривде: „Лишене хране која их засићује, установе засноване на оваквим механизмима руше се, једна за другом, свуда око нас. Знали ми то или не, Еванђеља су одговорна за ово“, каже Жирар. Старозаветни пророци су први указали на то да истина није на страни гомиле, него на страни гоњених, смртних, протераних и напуштених. Од Христовог распећа, све невине жртве постају христолике.

Русија је устала да брани невине жртве Доњецка и Луганска.

И зато се мржња окомила на Русију.

 

ЧОВЕК ГОМИЛЕ И МРЖЊА ПРЕМА ХРИСТУ

 

Жарко Видовић нас подсећа на Кјеркегора:“Кад Киркегорд говори о гомили која пљује и шиба Христа, он каже да човек служи Злу, a да то може само кад се утопи у гомили. „Егзистенција”, наиме, није егзистенција у гомили, него егзистенције личности. Страст није чувар личности, него води личност у гомилу, у опредмећење, у једино могуће (за страст једино могуће) смирење – осим, наравно, смирења које човеку доноси смрт и Ништа!

Довољно би било, каже Киркегорд, да се човек суочи са Оним кога пљује и шиба, пa да одустане. A то може само ако се издвоји из гомиле; само тако je могуће да човек погледа човеку у очи, као у душу! Страст, међутим, тражи да не гледамо у очи ни човеку ни чињеницама: она не признаје идентитет суштих, јер она хоће да истину магијског искуства покаже и докаже – не као истину о томе да смо и „Ja” и свет били преображени изгубивши свој идентитет и осећање своје телесности (били! било, пa прошло!), него као истину самог света, самог битија!

Страст почива на лажној представи – не о ма чему, него – о самом битију! „Кнез (владар) Овог света”, представљеног лажно као свет духа, истовремено je и „отац лажи”!

Киркегорд то говори у време кад, са романтизмом, почиње култ страсти, читав један период европске културне историје, период који се завршио катастрофално: двама ратовима (кад су људи, као крдо свиња, појурили у амбис) и тоталитаризмом.“

Видовић додаје:“Ha почетку романа Зли дуси као мото Достојевски ставља стихове из истоимене (истог наслова) песме Пушкина и познату причу из Еванђеља (Лк. 8, 32-36) о демонима (бесовима), о бесомучном и о крду свиња.

У поменутој еванђеоској причи Христос je болесника (бесомучног) излечио на тај начин што je демоне (бесове страсти), којима je бесомучни био опседнут, послао тамо где им je место: у крдо свиња! Наиме, није тим бесовима место у човеку – сем да човек полуди, помрачи умом, да му падне мрак на очи, да се опредмети или поживотињи и буде бесловесан и да сушта опредмећује (уместо да им се, у свом духовном здрављу, диви). Ти бесови убијају у животињама инстинкт, a у човеку дух. И у једном и другом случају узрокују смрт: у животињама телесну (једину смрт), a у човеку духовну, тако да он живи још само телом, то јест, навиком. Култ страсти je зато култ смрти.

С обзиром на то да се страст смирује (и са светом, животом у свету мири) само на начин навике, то je смирење исто што и утапање у гомилу, без самосвести. Живот гомиле и човека у гомили je знак да се човек са страшћу помирио.“

Запад је, постмодерно, „постистинито“, мртав. Запад то зна.

И зато мрзи. А Руси, Опасни Други, прави су повод за мржњу.

 

СА ВЕЛИКИМ ИНКВИЗИТОРОМ ПРОТИВ ХРИСТА

 

И зато сав Запад стаје на страну Великог Инквизитора. Опет каже Жарко Видовић:“Кад Достојевски – у Легенди о Великом Инквизитору (роман Браћа Карамазови) – говори о слободи коју je човеку, као његово достојанство, објавио Христос, онда супротност представља управо оно мирење страсти са светом које (мирење) се постиже утапањем човека у гомилу. Инквизитор хоће то. Култ страсти се завршава само тако; страст je допуштена, човек je под влашћу Инквизитора, a Инквизитор на страни „Његовој” (то јест Сатаниној, Антихристовој).“

Дакле, мржња према Русији као заувек Другом Европе, мржња која је била Наполеон, Хитлер, а сада је НАТО, није случајна – она проистиче из самих дубина западног несвесног.

Западна култура је, говорио је Шпенглер, фаустовска. Шта то значи, опет нас учи Жарко Видовић:“Кад се Гете, то јест, његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логoc (из Јовановог Еванђеља), пa се коначно између речи сила (die Kraft) и речи чин (die Tat), одлучује за ову другу, пред њим се већ у току тог колебања јавља – не Логoc кога Фауст жели да именује, него – Сатана, Мефисто, који je (наравно, у сфери духовности, a не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства, једном речи све оно што има моћ у пракси (земаљског царства), али je немоћно да доспе у веру!“

О томе је овде реч: Запад је, после „смрти Бога“ ( Ниче ) и „смрти човека“ ( Фуко ) одавно мртав.

И човечанство ( а Русија је друго, незападно човечанство ) треба повући у смрт.

Остаје да се види да ли ће Запад у свом самоубилаштву успети. У сваком случају, води се борба за историју. И, наравно, идејa Франсиса Фукујаме о „крају историје“ била је потпуно идиотска.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ