Захар Прилепин: ТАДА ЋЕ СЕ И БАЋУШКА ЦАР ОБРАДОВАТИ

Не можеш ти бити паметнији од начелства.

Ситан је твој посао, седи и гледај.

Начелство увек боље зна кад и шта треба.

И шта си смислио – обнављање СССР-а! А да ли си тражио дозволу?

Па да кажем, укратко.

Нисам тражио дозволу године 1991, и од тада је ниједном нисам тражио.

Године 2014, сâм, не питајући никога, дошао сам сопственим аутомобилом у град Луганск, а потом у Доњецк.

Срео сам се са Пургином, он је тада био шеф парламента у Доњецку, и предложио му да о мом трошку формирамо батаљон милиције.

Он каже: „Хајде“. То је септембар 2014.

До тада сам већ три месеца у Донбас слао хуманитарну помоћ.

Потом је Пургин уклоњен, срео сам Захарченка. То је 2015, зима.

Ја кажем: Треба ли вам батаљон?

Он каже: Само напред, али ћеш сâм купити оружје. Ја немам оружја, али даћу касарну, рекао је. Бивши хотел, и обезбеђење, то ћу дати.

Ја кажем: „Па добро“.

Сâм сам купио оружје, нећу рећи где. Не све, али део. Захарченко нам је ипак дао још једну машину, кад нам је пустио прву „беерку“ (борбено наређење).

Тако је тада било.

А људи у Русији су били уверени да ја извршавам „специјални задатак“.

Ја сам себи задатак.

За протеклих 10 година моји другови и ја смо обукли, обули и делимично наоружали отприлике армију (не само оне чете, батаљоне и пукове које сам сâм сакупио и формирао).

То је, као што сам рекао, био случај не само 2014. или 2015. године, већ је отприлике тако било и 2022. године. Притом се и пре почетка СВО свашта дешавало.

Онда је, сећате се, почео Казахстан. Позвао сам: „Да ли су вам потребни борци?“

Одговарају ми: „За сада се сналазимо“.

Онда су, сећате се, Руси ушли управо у тај Казахстан. И онда су одмах отишли. А није требало одлазити. Требало је да се чвршће спријатељимо.

Међутим, све се може поправити. Ако постоји жеља да будемо пријатељи.

Зашто ја све ово причам?

Интеграција на територијама бившег СССР-а је неизбежна.

Ако ми сами не узмемо неке територије у наше опште коло, њих ће узети САД, Енглеска, Турска, Кина, Румунија и тако даље.

Док овде неки заостали људи дижу руке у ваздух, вичући: „Ништа нам не треба!“ – из неког разлога треба осталим светским играчима.

Баћушки Цару је требало.

Требали су му и Бесарабија, и Карелија, и разни Монголи.

И совјетском вођи је то било потребно.

И Монгол му је требао, и хохол, и Рус.

А онда је испузала бубашваба и наредила: „Нећу ништа, појешће ме, опљачкаће ме!“ И уопште: одлучиће начелници.

Начелници, знате, можда дуго неће ништа одлучивати.

Они могу, напротив, да се предају, да испусте четвртину сопствене државе, а онда да Бог зна коме дарују све војне базе широм света, надајући се да ће то бити цењено.

(Али ово ће ценити само неразвијени људи унутар земље, који се увек у свему слажу са шефовима и увек им с љубављу гледају у уста. А они ван земље ће се само смејати. Рећи ће: гле, будале су расуле толика добра тек тако, нису се чак ни цењкали.)

И још, начелници чекају мишљење народа. Колико год се овим мишљењем манипулисало, ма како се савијало на све стране, власт чује свој народ. По њему се оријентише.

Народни глас (не мешати са гласом улизица, рукољуба и државних патриота на платном списку) – то је велика сила.

Глас народа је био тај који је зауставио перестројку и несрећне реформе, глас народа је свео „Јаблоко“ и остале „десничаре“ на нулу, глас народа је натерао власт да игра на нов начин – марљиво имитирајући социјалну једнакост и патриотску храброст. Макар имитирајући – иако је имитација понекад досадна.

Глас народа је био тај који је одбранио Донбас, створио јаку савезну државу са Белорусијом и на крају покренуо Специјалну војну операцију.

Први весници овог гласа били су пре 33 године писци Александар Андрејевич Проханов и Лимонов-Савенко, историчар Игор Фројанов и филолог Вадим Кожинов, филозоф Зиновјев и песник Куњајев, који су тада били поштовани као маргиналци.

„Ха-ха-ха, како су смешни“, кикотали су им се тада, „како су бесмислени: пате за Империјом!“

Да, управо су они пре 33 године викали: „Распад СССР-а је срамота и то ће морати да се превазиђе! Ова игра ће опет морати да се одигра, да!“

Није то погубљење царске породице – тим стрељањем неки морални блудници покушавају да засене катастрофу универзалних размера: пропаст наше Империје. Само што се за ову несрећу не треба кајати – она мора бити побеђена. Тада ће се и Цар обрадовати. Њему не треба наше покајање – потребна му је победа, а не благе, по лицу размазане сузе.

Тако да, као што је рекао песник, док ми уста не напуне глином, ја ћу понављати: Совјетски Савез = Руско царство – то моја Отаџбина. Она је створена, извајана, не случајно, него од Бога.

Рјуриковичи и Романови су га сакупљали по мрвицама, Уљанови и Џугашвили су га мењали – и било је у реду, имало је смисла.

Моја Отаџбина ће се поново саставити не чекајући указе одозго. Главно је да укази иду у корак са поновним састављањем.

Русија је, слава нашем Императору, достигла велики темпо – и овај темпо се више не може зауставити.

Русија мора себи да постави врхунске циљеве.

И она ће себи поставити супер-циљеве.

Евроазија ослушкује Русију као центар ресетовања. Свет гледа Русију свим очима.

Немамо право да себе издамо говорећи свима: сад се разиђите, јер нам је био потребан само мировни споразум са кијевским комеди-клубом.

Не, то није све што нам је било потребно.

Руси морају да памте наизуст колико смо пута узимали Кијев, ко је, на пример, први пут тражио руско држављанство још 1656. године, у који град су, на пример, руске трупе ушле 1865. године и које смо територије (у потпуности) одбранили 1945. године.

Ја памтим.

Док ме не убију, подсећаћу друге на ово и трудићу се да будем спреман за све изазове.

Ако се нешто деси, себе ћу изазвати.

Ако околности буду повољне.

И биће.

А ви у међувремену понављајте своје мантре о „међусобној сарадњи и повећању трговинског промета“.

Ја сам за другачију демократију. Ја сам за ослобођење народа и руско пролеће које се органски улива у евроазијско, у светско.

„…И превези наш шар земни на стазу другу!“ – Сергеј Јесењин.

Амин.

 

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)