Захар Прилепин: СТРАШИЛО ПОБЕДЕ

Проблем са којим се суочавају наши патриоти (укључујући и мене) јесте то што  ми тражимо од руске политичке (културне, дипломатске, па чак и војне) елите да се уразуме, претећи им поразом.

Ми кажемо: ЗЕМЉА МОЖЕ ДА ИЗГУБИ.

Нажалост, значајан део наше политичке (културне, итд.) елите се не плаши пораза, већ победе.

Они су очигледно спремни да изгубе. Ако је могуће, не превише срамотно, али – да изгубе.

Они знају: поплава информација ће сваки пораз за недељу дана сместити на дно вести. Шта, не можемо живети без Кијева (Придњестровља, Глобалног Југа, БРИКС-а, части и савести)? Тако смо живели раније!

Њихов идеал будућности није победа.

Њихов идеал будућности: вратити се у прекјучерашњи дан. Вратити све „како је било“. И све што се десило од 2022. године заборавити као ружан сан.

На симболичном нивоу, све нам је то демонстрирано у новогодишњим прославама.

Z-култура и њени представници су потпуно, демонстративно и с подсмехом избачени: „Коме ћете се жалити? Ко ће вас чути?“ Ликови који су 2022. годину провели ван Русије, сада враћени и неометани, пркосно су изведени у први план. На тој забави су скоро сви били „своји“ – четвртина је у једном тренутку поставила (а затим уклонила) црне аватаре, добра половина је све време очигледно држала фигу у џепу.

Ветерани СВО, који су ту и тамо размештени на празнику несагоривих зомбија из епохе Але Пугачове, нису ту били знак покорности твораца фестивала тренутној ситуацији у земљи, већ знак да су творци фестивала и већински акционари радили и да ће наставити да раде ствари по своме, а ветерани СВО ће томе додати легитимност.

На сваком нивоу (новогодишње ватрице су само јасна метафора), елита јасно ставља до знања да нема намеру да се реформише.

Они имају друге планове.

Они неуморно траже прилику да капитулирају, а да никога не наљуте.

У томе их ометају три ствари:

– необјашњива тврдоглавост малог броја људи који управљају земљом;

– принципијелан став низа лидера у снагама безбедности;

– превише срамотни услови капитулације који нам се нуде.

Пошто се нисмо одлучили за једнократну капитулацију, у наредној години, столици на којој наша земља стоји биће одсецана једна по једна нога.

Имајте на уму да ће политиколошка компанија и армија ботова све време објашњавати становништву земље нормалност овог процеса („најстилскије столице су оне са три ноге“; „На две ноге стојимо сасвим добро; ове будале нису ништа постигле“; „Ово није последња нога – ово је дебло; никад нисмо били јаки као данас.“

Нада, као и обично, лежи у руском војнику, у двоје или троје неизвесних људи на власти и у чињеници…. да ће се за све то Господ побринути.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)