ЗАХАР ПРИЛЕПИН ПОВОДОМ КОРОНЕ: Вучја јама и ликујући зечеви

Познаници из свих крајева Европе пишу ми обесхрабрујућа писма. Из оближњих, тако рећи европејских земаља – такође.

Уопште не намеравам да будем ироничан поводом коронавируса, Боже сачувај. Та зараза већ је направила много зла, и још ће. Бити злурад кад ми сами још нисмо проценили размере несреће – била би то последња, срамотна ствар.

Ја бих само о томе колико је нестабилно читаво то европејско благостање, колико је тамо ломљив систем социјалне заштите.

Добро – ми, с нама је све јасно. Код нас је диктатура, уз то још и корумпирана, – ми читав свет својим дивљаштвом не од јуче препадамо.

Али тамо!? Откуд тамо пусте полице у супермаркетима? Слуђени грађани, сатрвени медицинари, погубљени политичари? Зашто су опустели читави градови? Зашто ободима тих градова лутају гомиле миграната, које баш брига за полицијски час и сличне забране? Због чега министри економије читавих, рецимо прибалтичких земаља – одједном директно саопштавају да никакве економије код њих у ствари нема, а има „мехура од сапунице“, који издуше од првог ексера – несрећа још није стигла, а већ је готово: пацијент једва дише.

И како, например, у таквој ситуацији изаћи на европско тржиште са уобичајеним предлогом да се прода још мало русофобије? Ту робу су тридесет година куповали – шта је сад?

„Колеге, хајде да Стаљина с Хитлером изједначимо и нови Нирнберг одржимо?

Како то „не“?

А хајде да установимо свеевропски празнични датум окончања совјетске окупације?

Шта, непотребно?

Или, можда, да подигнемо споменике свим женама које су силоване од сарадника НКВД-а, и још од бурјатских тенкиста?

Ни то не ваља? А како ћемо ми онда живети?“ 

Причао ми је јутрос познаник, тек што је из Риге долетео, како му је у ришком кафеу пришла стара супарница – противница империјалне тираније – и одједном га тихо упитала: „Кад ће Руси коначно доћи?“

Неће њу то дуго држати, вероватно – али нешто ју је натерало да каже, зар не? Има она некакав мутни предосећај.

Признајем, грешан, стално ми пада на памет прича о вуку који је упао у јаму. Сећате ли се?

Зец је угледао вука у јами. Полудео је од радости. Прискочио до ивице и почео да сипа: цркни, сива ругобо, ђубре шумско, бувљи царе! Сад ће доћи ловци па ће те средити!

Издрао се и пошао својим послом. Мало протрчао и мисли: а, не, мало сам му рекао, треба још. Врати се зец до јаме и поново: кучко четворонога, буљоока жабо длакава, њушко окупаторска!

Вук седи, слуша га смирено, трепће очима, не одговара. Нема шта да му каже.

Зец опет оде, и опет мисли: мало, мало сам му рекао – за све године што ме је у страху држао, док и у нашу шуму није стигла ера демократије.

Окренуо се и трк назад. Али се тако залетео да је почео да кочи три метра пре јаме – и свеједно није могао да прикочи. И свалио се у јаму, код вука.

Посматрају један другога.

И зец каже вуку:

– Нећеш ми веровати, сиви, дошао сам да се извиним!

Крај приче. Или почетак. Како за кога.

Захар Прилепин

Превео: Желидраг Никчевић

(„Свободная пресса“)