Захар Прилепин: Писмо из Доњецка

А постоји огромна група људи, овде у Русији, за које су та жена, која предаје руски језик, и њен син, који је пошао у Словенски батаљон – у најбољем случају нико, туђинци

Писала ми је жена из Доњецка. Пита: хоћу ли опет ићи у Донбас. Одговарам: хоћу, наравно. И још сам јој написао: опростите нам свима и држите се. До сусрета.

Одговорила ми је, цитирам:

„Зашто ’опростите’? О чему причате, Захар? Да, овај рат нам је већ свима дозлогрдио, али Бог је хтео да ми све то преживимо. Наравно, постали смо други људи, и деца су нам друкчија. Мој старији син, студент последњег курса универзитета, отишао је да ратује, у Прву Словенску бригаду…“

И даље:

„У дворишту смо после зиме пола ведра гелера од бомби скупили, а сад још и дечак у рату, већ војник, ратник. И мисао у мојој глави, чиме се год занимала, увек је само једна: да се њему нешто не деси. Али ми ћемо победити, то знам сигурно.“

Она предаје руски језик и књижевност, и ја ту жену никада нисам видео. Али ја потпуно јасно разумем: све што сам урадио (а урадио сам врло мало), и све што ћу још урадити, и сва моја преживљавања, и све што је овде написано, и што је написано раније – све је то за њих, за ту жену и њеног сина, и за оне који тако мисле и осећају. И тако живе.

А постоји огромна група људи, овде у Русији, за које су та жена, која предаје руски језик, и њен син, који је пошао у Словенски батаљон – у најбољем случају нико, туђинци. Они на њих никада не мисле. У Русији и изван Русије постоји огромна класа људи који не само да просто говоре на руском језику – они зарађују себи за живот уз помоћ руског језика, користе га, њиме сачињавају речи, или строфе, или сценарија, или чланке, или серијале – и при свему томе они неће бити против, и чак ће бити „за“, активно и агресивно „за“, ако милионе људи, који такође говоре тим истим језиком, дерусификују. Успут их терају да уче туђу, будаласту, маскарадну историју. А наше другове и пријатеље, који на руском језику филмују, певају и плешу, и рукама машу, и пишу, пишу, пишу – њих ће то радовати.

И кад ја ту просту чињеницу покушавам да сместим у главу – никако се не уклапа, све време ми смета некакав ћошак, штрчи некаква копча, нека промаја из невидљиве пукотине смрзава ми потиљак, и ја осећам да ћу се од тога разболети.

Негде у Доњецку живи учитељица руског језика, која у дворишту може прикупити ведро гелера, а њен син, студент, узео је аутомат и пошао у рат. И мајка каже: „Победићемо“.

Негде у Москви седе млади и презрели гадови са рибљим очима, који нам причају о нашем „јебеном фашизму“, о нашем убогом православљу, и о ропској природи нашег народа.

Вероватно је све на свом месту. Вероватно тако и треба да буде. Вероватно у томе има смисла. Али ако кажем да је он мени јасан, ја лажем.

Превод: Ж. Никчевић

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Желидрага Никчевића)