Захар Прилепин: О ШПИЈУНИМА, ИЛИ РАД ПО СТАРИМ ПРИРУЧНИЦИМА

Од јутра – новост.

С једне стране, обесхрабрујућа. С друге стране, већ уобичајена.

Заустављен је покушај кијевских специјалних служби да отрују раднике предузећа одбрамбене индустрије у Јарославској области, саопштио је ФСБ.

Шта се зна:

– терористички напад је припремао руски држављанин, приведен је;

– отровну хемикалију која трује дисајне путеве требало је улити у ауспухе аутомобила радника предузећа;

– терористе су усмеравали украјински ментори преко месинџера.

Овакве вести сад се нижу: руски тинејџери, студенти, пензионери, предвођени украјинским менторима, наносе штету, дижу у ваздух, изазивају пожаре, трују, наводе убице, помажу им.

У мом случају, узгред буди речено, такође фигурирају студенти са наших универзитета који су пребацивали новац и разне пакете терористи који је покушао да ме убије и убио мог саборца Александра Шубина. И ти студенти још нису ухваћени.

С тим у вези, ево чега сам се сетио.

Деца перестројке памте како је цела земља била напумпана темом да је у СССР-у 1930-их владала „шпијуноманија“. Ловили су шпијуне који заправо „нису постојали“ и, под маском „шпијуноманије“, „борили су се против сопственог народа“.

А у телевизијским програмима који су разоткривали ту „шпијуноманију“, подругљиво су цитирали совјетске филмове о томе како су пионири и комсомолци 1930-их ловили „шпијуне“. Који нису били никакви шпијуни.

У ствари, тема „шпијуна“ и „саботаже“ представља огроман део совјетских књижевних класика. Ево вам „Узоране ледине” Шолохова, „Пут до океана”, и „Скутаревски” од Леонова, и Гајдар, и Платонов, и Горког – сви су о томе писали.

Током перестројке и њима су се ругали: „Извршавали су крвава наређења манијака Стаљина, стварајући мит о шпијунима у производњи и на совјетском селу“.

И знате, ти наративи су генерално завладали умовима дела становништва.

Онда је пена откровења перестројке избледела, а ту и тамо су почели да се појављују запањујући бројеви.

Не десетине, не стотине, већ хиљаде – хиљаде људи су сваке године покушавале да пређу совјетске границе ради диверзија! Диверзанти на сваком месту. Укупно, током свих година – десетине хиљада.

Реалне паљевине и експлозије народнопривредних објеката, железница и аеродрома такође су достизале бројку од десетина хиљада.

Свако ко озбиљно завири у архиве биће ужаснут.

Шпијуни, диверзанти, природни сабљозуби непријатељи су буквално нагрнули на земљу!

Данас и сами видимо како се то дешава. Како је било. Можда нисмо ни свесни размера, које су и данас колосалне.

А у тим годинама, размере диверзија морају бити умножене и недавно завршеним грађанским ратом, и чињеницом да су нацизам и фашизам јачали не само у Немачкој, већ заиста свуда: ту је и Румунија, и балтичке земље, и Финска и Јапан; ни остали наши суседи дефинитивно нису били поклон, чак и ако тамошње пронацистичке странке нису имале пуну заступљеност у власти.

Сећам се да сам прочитао једну књигу која ме је много насмејала, иако је смех био горак. Историчар (боље би било под наводницима) Венков је у тој књизи анализирао Шолоховљев роман „Узорана ледина”, доказујући да подземна организација коју је Шолохов описао заправо није постојала, јер ју је фалсификовао ГПУ. Тамо је Венков наводио сумњиве доказе, а цео његов концепт је био заснован, како се каже, на шмркљању, али оно што ме је највише погодило јесте кад се он сам излетео и навео да су тада на Дону деловале десетине подземних организација које су убијале, пљачкале и наносиле штету.

Невероватно је да се сам аутор није запитао: зашто би, дођавола, ГПУ тамо нешто „фалсификовао“, кад је правих разбојника било на стотине, на хиљаде?! И на крају је Шолохов, не претерујући, већ чак и омекшавајући, описао свакодневну збиљу тих година?

Ту нам неминовно долази још једна тема о којој се сад нико не усуђује да говори наглас.

А ми ћемо рећи.

Дан за даном, годину за годином, непрестано, неуморно, јавно, у савременој Русији подносе рачун совјетским властима за оно што су тада урадили широм земље: колико је храмова затворено, колико цркава је дигнуто у ваздух, колико је невиних убијено.

Било је, било. Свашта се дешавало.

Али из неког разлога никоме не пада на памет да гласно саопшти и супротни рачун.

А шта је, Боже опрости, тада радила супротна страна?

Па, како се испоставило, то нису измисли ни Держински, не Менжински и не друг Берија. То је често био случај: регрутовани од стране свих могућих обавештајних служби света, вођени личним огорчењем, а често и једноставно сопственим интересом, реални диверзанти и непријатељи народа неуморно су наносили штету сопственој земљи. Која се, иначе, спремала за најстрашнији рат у читавој историји човечанства.

А саботери су радили на томе да рат буде изгубљен.

Не волите ово да чујете? Шта, не свиђа вам се?

Већ смо више пута израчунали колико су цркава затворили а колико дигли у ваздух комсомолци „заглупљени совјетском пропагандом“.

Хајде сад да израчунамо: колико су диверзија извршили они који су овде радили у интересу Јапана, Пољске, Финске, Немачке, Француске, Британије, САД? Смишљено заврбовани, из глупости или због трагичних околности које су их нагнале на такав избор.

Кад по 145. пут разобличите ту безбожну власт (понекад и са добрим разлогом), зар се не плашите да ћете једног дана и сами бити разобличени? Уз такође више него значајне околности.

Тамо је таква фактура – да се заљуљаш!

Најсрамније у овој причи, не могу да нађем другу реч, јесте да се идеолошки антисовјетски јуриш код нас одвија у потпуном складу са приручницима баш оних западних обавештајних служби које су створене још… 1920-их година!

Ти приручници углавном наводе следеће.

Као прво, потребно је неуморно доказивати да у СССР-у нема никаквих шпијуна, диверзаната, подземних бораца и других зликоваца; све су то бољшевичке измишљотине.

Као друго, потребно је неуморно доказивати да су сви притворени за ова кривична дела „жртве режима“, „несрећници“ и „праведници“. А ако неко посумња или пожели да прегледа те случајеве, све такве одмах дискредитујте, класификујући их као непријатеље људског рода.

Па, у ствари, то је оно што радимо до дана данашњег.

А у исто време хватамо шпијуне и диверзанте широм земље!

Али ако нашим антисовјетским опонентима укажете на ову упадљиву сличност околности, они ће, како су нас поучили либерали који су збрисали, одговорити једном светотајинском фразом: „Е, то је нешто друго“.

Тада није било никаквих шпијуна, то су срамне измишљоотине.

А сад шпијуни постоје – и сви то знају.

Па супер. Нема грешке.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)