Захар Прилепин: НИКАКВЕ ДЕМОКРАТИЈЕ.НЕМА.НИГДЕ

Било ми је драго што сам се овог месеца и ја са својом књигом о псима нашао међу првих десет најпродаванијих; изненадио сам се што је нови Пељевин испао из првих десет (прешао на 18. место); погледао сам која су нова издања испредњачила (понекад се књига истакне за недељу дана, а понекад за годину — видећемо). Али није то било најзанимљивије.
Најпре, у првих десет продатих видимо три књиге Људмиле Улицке. То јест, озбиљан део публике, сумњајући да би Улицка, због чињенице да је донирала Оружаним снагама Украјине, ускоро могла да буде уклоњена из продавница, пожурио је да купи њена дела за будућу употребу. Да, јуначине. Љубав не можеш забранити.

Зачудо, многима у Русији, кад пранкери неког разобличе, то служи као… реклама. Послушају и помисле: о, какав добар човек! – и пожуре да купе књиге саговорника и саговорница Зеленског и Јермака.
На такав ефекат Вован и Лексус нису рачунали, али сад шта је ту је.
Али друго запажање много је интересантније: у продајном рејтингу постоји 5 (!!!) различитих издања романа „Мајстор и Маргарита“.
То јест, ако ћемо поштено, Булгаков безусловно заузима прво место у продаји. И мислим, не само у овој мрежи, већ широм земље.

Тешко је и замислити колико људи, показало се, није до сада прочитало ову књигу. И, готово сам сигуран, младих људи. Погледали су филм и пожурили да купе књигу. Из чега можемо закључити да им се филм допао. Ако филм није занимљив, књижевни изворник се не купује тако масовно.
Зашто ја ово говорим?

Значај кинематографије у Русији је и даље огроман и, у идеолошком смислу, одлучујући. Сва она прича на тему „људи ће и сами наћи шта им треба, нема потребе да им се намеће“ – усмерена је на заостале. Људи неће ништа сами пронаћи. Људи конзумирају оно што им се сервира.
А „Мајстор и Маргарита“ – тај роман је био невероватно популаран још кад сам имао 15 година. Крајем 80-их!
То јест, популаран је од 1966. године (кад је први пут објављен у СССР-у – што, мислим, савремени читаоци уопште не знају – уверени су да је Булгаков увек био потпуно забрањен).
Али од тада, роман је периодично доживљавао оштре скокове популарности – на пример, у вези са филмским адаптацијама.

Укратко, скоро 50 година овај роман излази у небројеним милионским тиражима – рекло би се да би требало да га има свака породица, и да га прочита сваки тинејџер. Али не, испоставило се. Године 2024. роман је поново постао … новина – за десетине или чак стотине хиљада читалаца. Па чак и за милионе.
Шта је ту лоше, питаће се неко.

Па ништа. То је диван роман, читају га – и то је добро.
Али је нешто друго овде лоше.
Овај роман ће милиони младих гледалаца неминовно доживљавати кроз призму у понечему јасно антисовјетске, а у понечему ништа мање наглашено русофобичне филмске адаптације. (За мене, уосталом, антисовјетизам и русофобија су иста гадост).

И сад ће тај визуелни утисак за њих бити неодвојив од текста. Можда заувек.

И још је лоше то што ми једноставно нисмо у стању да окупимо групу редитеља, продуцената, глумаца који би могли да нам понуде кинематографски „производ“ истог таквог утицаја – али са другим књижевним изворима, са другачијом, усуђујем се да то кажем, пропагандном компонентом.
Простије речено, кад се СССР припремао за велики рат, а затим ратовао, земља је сваке године добијала ремек-дела светске класе која су инспирисала живот. Једно за другим: „Чапаев“, „Аэроград“, „Цирк“, „Трактористы“, „Александр Невский“, „Щорс“, „Два бойца“, „Котовский“, „Нашествие“, „Небесный тихоход“, „Иван Грозный“, „Кубанские казаки“…
Да, епоха се променила, то је разумљиво.

Јасно је и да ће ме сад питати: „Хоћеш ли стаљинизам?“
(Шта, могло би?)
Али ми ћемо одговорити другачије. Зашто у Америци успевају да снимају сопствену мистику, па чак и филмове који садрже друштвену критику и оштре пародије америчког политичког естаблишмента, а да притом континуирано лансирају огроман талас пропагандне продукције? Која надахњује Американце да воле своју земљу! И прошлост своје земље!
Да совјетски тинејџер није гледао филмове 30-их и 40-их које сам навео, већ неке друге, можда не би стигао до Берлина. Али би зато Немци могли да дођу до Урала и Владивостока.
Дакле, још једном, да притврдимо.

Никакве. Демократије. Нема. Нигде.
Никаквог. „Сами ће схватити“. Нема. У природи.
Или ће амерички пробисвет екранизовати Булгакова са распећима у дворишту НКВД-а.
Или ће земља добити друге филмске адаптације, и одједном ћемо на првим местима у продајном рангу видети не само Булгакова, кога и ја волим, већ, на пример, Михаила Шолохова, Аркадија Гајдара, Јурија Бондарјева, Јевгенија Носова и Константина Воробјева. А такође и Всеволода Кочетова, зашто да не.
Иначе ће бити, како ми је написала једна читатељка: „ја за та имена нисам ни чула“.

Зато што су јој приказивали друге филмове. И она је журила у књижару и тамо куповала отприлике оно што сад видите у рејтинзима.
(Како сам ја уопште тамо доспео – за мене остаје загонетка).