ЗАХАР ПРИЛЕПИН: НЕКА БУДЕ АРИСТОКРАТИЈА!

У јеку „перестројке“ и „демократизације“, сећам се, стално је звучала једна тема.

Да, говорили су нам, првобитна акумулација капитала увек је криминална.

Да, говорили су нам, приватизација се спроводи бестидно и немилосрдно.

Али, говорили су нам, стрпите се: они ће се накрасти и после тога преобратити у пристојне људе. А њихова деца, говорили су нам, образоваће се на најбољим универзитетима и постаће наша нова аристократија. Уместо оне коју смо изгубили 1917. године.

Руси су се врпољили и кисело осмехивали, али – нема се куд – пристали на експеримент.
И сели да чекају кад ће се међу децом олигарха родити нови Демидови и Морозови.

Чекали, чекали…

Чекали, чекали…

Демидова и Морозова нема па нема. Али су нам зато вести о катастрофалном одливу капитала, о јахтама величине три „Ауроре“ и о дворцима до небеса по читавој планети стизале као бујица.

Јасна ствар, људе је то нервирало. Мало-мало па би дискретно прогунђали: „А… можда… све од њих одузети и… поделити?“
Не, говорили су нам, ни случајно! Ћутите и трпите, да не буде још горе!

А зашто горе? – питали смо зачуђено.

Одговарали су нам: ако од богатих почне да се одузима власништво, ето нама грађанског рата горег од оног 1918. године. Јер, ако се уједине ти веома обезбеђени људи, који су све тешком муком зарадили, онда ће нас овога пута, наравно, победити. И све нас у тор тојагом сатерати.

Тако су нам говорили.

Ја сам се увек подсмевао таквим аргументима и одговарао да се ништа такво неће десити: у Русији елементарно нема људи који ће поћи да ратују за Абрамовичеве јахте и велику правду Ксеније Собчак.

Нису ми баш веровали.

А шта ми данас видимо?

Да, срећом, о социјалној револуцији нема ни говора. Али током последње две недеље догодили су се томе потпуно сразмерни процеси. Од најбогатијих су одузета незамислива богатства. Све су их притисли санкцијама. Понизили и прегазили. Престали су да буду „грађани света“.

Потпуно сам сигуран: западни играчи су озбиљно рачунали да ће као последица тих санкција код нас почети исти тај грађански рат којим су Русе свих ових година тако уверљиво препадали наши либерали.

Па ево: Дерипаска, Абрамович и Авен — све изгубише! Чак знамо и главног кривца тих губитака!

Ако би се супербогаташи ујединили и тог кривца заједно срушили – њима би све вратили!

Али – они и не помишљају да се уједине. Они тугују и усплахирено траже ситнину по џеповима.

А имали су толике групе подршке међу интелигенцијом. Скоро као онда, 1917. године.

„Најбољи људи земље“ – уметници, декоратери и литератори, како су знали и умели, устадоше против режима 22. фебруара. Био је то моћни допунски импулс за нови грађански рат! Ургант и Улицка – то су Хипијус и Мерешковски наших дана!

И?

Где је тај грађански рат?

Ма нигде! Четврт века су нас плашили некаквом којештаријом.

У Русији нема финансијске аристократије. Није се формирала.

У Русији, нажалост, нема националне интелигенције. Она се расформирала.

Постоје знаменитости, а интелигенције нема.

Постоје богаташи, а аристократије нема.
Према томе, неки други људи су обавезни да постану аристократија. Не у смислу некаквих дворских привилегија, него у смислу носилаца духовних вредности вишег реда. Људи који ће представљати образац друштвеног понашања и наредних генерација.

У Русији може да постоји само једна аристократија – војничка.

Нека буде тако!

(prilepin.livejournal.com/ Превео Ж. Никчевић)